Ratnik

НЕКРОЛОГ 147

У непрекидној ватреној хуци, зрна твојих топова распрскавала су се тамо где су се распрскавале ручне бомбе наше пешадије. Она су косила непријатеља где год би се појавио. И на најближим одстојањима од наше пешадије, и тамо даље, преко реке.

Без одмора и одмене осматрао си. И дању и ноћу дејствовао. Ватра твоје батерије није престајала. Пешадији својој био си од неоцењене користи. Дивили су ти се. Војници твоји шапатом би говорили: „Не бије га зрно“. А ја, твој командант, када бих кроз хуку ватре на Курјачици слушао грмљавину топова, уједначено циктање митраљеза и пушака и распрскавање ручних бомби са стране Парашнице и од Затрке, инстинктивно бих одмануо рукоми са поносом рекао: тамо је Милошевић...

Али 21. септембра 1914. г. на једанпут, код Затрке, замуче грмљавина твојих топова, док циктање пушака и митраљеза и распрскавања ручних бомби не престајаше. Борба је беснила свом јарошћу суровости.

Стрепио сам. Ослушкивао. Веровао да мењаш правац гађања и надао се да је то узрок што твоји топови заћуташе,

Авај! Очекујући да отуда, од Затрке, понова загрме твоји топови, ја добијам извештај из пука: а

„Погођен по сред чела непријатељским пушчаним зрном неустрашиви капетан Милошевић, водник наше 3-батерије, славно је погинуо“.

22. септембра 1914. г. завршено је твоје осматрање. Тога дана престало је да куца срце твоје. Зато су тога цана занемели топови твоји.

Неустрашиви тобџијо, витеже Радомире Милошевићу, Слава ти!

Пуковник Д. М. М.

10“