Ratnik

132 РАТНИК

српскоме ратишту од краја 1914. године, која се, као што је познато, завршила потпуним поразом и разбијањем Поћорекове Армије и протеривањем исте преко Дунава, Саве и Дрине, — па до почетка оног фамозног концентричног напада са три стране: аустроугарске, немачке и бугарске војске противу малене Србије месеца септембра 1915. године.

У овоме по све концизном уводу, писац Одбране Косова Поља најпре је констатовао факат, да српска вејска го добивању битке новембра 1914. године над аустро-маџарском армијом није могла ту своју чувену ш бриљантну победу до краја и у потпуности да искористи гоњењем преко великих граничних река, једино из разлога што сама зато није имала довољно ни моћи ни материјалних средстава, нарочито у погледу мостовог материјала без чега се прелажење великих река не да ни замислити. За оне учаснике у великим догађајима о којима се овде говори, за учеснике који знају шта је вођење војске, овај иначе познат и веродостојан навод, биће посве јасан и схватљив, па се некоме може учинити и сувишним. Но, обзиром на ту околност, што се у последње време како од стране извесних лица, тако и од стране лаика у војничкоме занату и ратноме послу пуштају у јавност с времена на време често пеодморене критике противу наше стратегије у последњим ратовима, при чему су баш најчешћи напади на тобож пропуштене прилике за гоњење непријатеља с оне стране Дрине, Саве и Дунава по добивеној Церској и Сувоборској битци, — сматрамо да је овај навод г. војводе Бојовића смишљено и добро у изводу пласиран. Остала цитања која су у уводу такође укратко и лепо додирнута јесу; питање склапања савеза између Бугарске и централних сила за рат противу Србије; затим, перфидно држање Бугарске према савезницима, обмањивање ових о томе, да ће Бугарска остати неутрална или чак прећи на њихову страну; најзад са неколико речи обухваћеп је и тадањи рад неумешне дипломаџије наших великих савезника, која се по свему изгледа није знала наћи у балканским приликама и међу подлим и подмуклим Бугарима, јер је насупрот свима могућим предочавањима са српске страпе, веровала бугарским политичарима, преговарала са њима, нудила им део наше Маћедоније ради ступања у акцију ка нашој страни, и најзад потпуно обманута лукавим држањем Сугарских државника, припремила катастрофу Србије, јер је с једне стране најодлучније спречила српску владу и Врховну Команду да изврши напад на Бугарску, који је требао да осујети уочене бугарске намере, — а с друге стране, у заблуди и нади, да ће Бугари бити бар неутрални, оставила је Србију без потребне савезничке помоћи, другим речима, изломсила ју те неминовноме поразу.