Ratnik

152 РАТНИК

Још у првим данима службе у трупи, показао је све врлине, које красе доброг војника. — Увек свестан и приљежан на раду, он је убрзо стекао љубав својих старешина, и о њему се само са похвалом говорило. И као што је у служби био до крајности педантан и енергичан, тако је исто и ван службе био достојан свога позива. Његови млађи су га волели и поштовали, јер је он умео да сједини правичност и строгост.

По положеном испиту за чин активног потпоручника, Светозар би унапређен у тај чин 1. септембра 1912.

Како је био радостан што је у првим данима официрскога живота могао да покаже оно, што је у свом десетогодишњем војничком раду говорио својим драгим војницима: да ће доћи дан, када треба гинути за слободу потлачене браће!...

Врлине Светозарове у рату се још више показаше. Као водник или заступник командира батерије дивизиона коњичке артиљерије, у свима ратовима почев од 1912. год па до све после пробоја Солунског фронта 1918. године, учествовао је у операцијама и у борби је служио као пример храбрости и пожртвовања. У тешким данима одступања 1915. године, Светозар ниједног тренутка није клонуо духом, он је био увек уза своје војнике и упозоравао их је на то, да се на муци познају јунаци.

Муке и патње су биле очајне, али је Светозар јуначки и стојички све подносио, и са својим војницима прошао беспутну Арбанију, и дошао на Крф.

И када су прве трупе пошле на Солунски фронт пошао је и он да ватром својих топова разбије мрак ропства и открије сунце Слободе погаженој Отаџбини.

23. децембра 1916. године на положају „Цуцуљасти камен“ код села Макова К. 1378 у кључу Црне Реке, када је његов вод био обасут јаком ватром 155мм. немачких топова, ватра његових топова није престајала, јер је Светозар био ту. И његов вод на прождрљиво урликање немачких тешких топова одговарао је очајном ватром. Борило се насиље и правда; а у тој борби Светозар је био светао пример.

Један страховит тресак разлеже се по среди његовог вода, и Светозар паде тешко рањен. Парче непријатељске гранате преломило му три ребра и натерало га да остави своје миле топове и своје љубљене војнике.

Са очима у којима беше пуно бола он је оставио положај, оставио борбу, да оде у болницу.

По повратку у Отаџбину 1918. године, Светозар после кратког времена командујући 1 батеријом 1 дивизиона Дринског артиљеријског пука, морао је због оронулог здравља од задобивене ране да напусти трупу, коју је он тако силно волео и да 4. августа 1920. гедине оде у канцеларију, где је као Управ-