Recimo koju

43

рала порпдати читав хдсторијски развитак паше дркве у овиЈЈ крајевпма, а морала бд у дрвом реду порпцатд правоваљаиост пашег иародно-црквеиог сабора.“ Ја сам тога убеђеља. да је баш у духу источне цркве, позван световњачки елеменат, да учествује у саољној црквеној уирави. То впддмо у свпма иоместним источипм црквама, впдимо то п у велпкој цариградској дркви, где так()])(!]» световљачки елемеиат учествује у делпма црквенпм. Зато ја држим, да се наша автопомпја даје у склад довестп са устаиовама псточне цркве, па зато држпм, да је баш у духу псточне цркве посве иогрешно становпште, што га је спнод заузео у свом зак.вучку од 10. (22.) октобра 1886. као одговор конгресу. Ја ћу признатп да стплпзацпја §. 19. тачка 10. а.т’ 2. саборског устројства иије иајсретиија, где се каже да се синод пма п ареслушатн и . Спнод је тело иосебне ирироде д иосве за себе. Жеђу сабором и спнодом пеможе бптп говора ни о „коордииацији“ нп о „субордииацпјп“. Ал све ово још педаје ирава синоду да негира читав хисторијски развитак наше цркве у овим крајевпма п да говори о народио-ирквеном сабору управо педостојнам топом тоном, којпм иаша хијерархија накада досада о сабору говорила није. Та еиуицијацпја спиода остаће у иовесницп овострапог српског иарода свагда жалосна иојава иаших овостраних одиошаја. Ја држим, да је саборсшо устројство у §. 18., последљој алпиејп, доста добро озиачпло оне ствари, које у делокруг сабора не стсидају. већ у СФеру црквеиу, тс с којима се стварма световњацп иемају бавптп. Но када сабор у стварима мешовпте природе, као што су у §. 19. тачци 10., алииејп 2. саборског устројства означеие, хоће споразума са спнодом, може ли то сииод као уиреду сматрати за то, што ои себе као иеко више духовио тело сматра? Не би ли баш била задаћа спиода ц без да је од сабора замголЖц да у тим стварима