Recimo koju

52

конФеренцпјп у г. 1881. зачуло ес речп: „Дајте пптап.е хлеба иа среду, народу требахлеба!“ Та школа уме да шппе н да говорп језиком којп народу годп. Уме да опише невоље и патње српског сељака, уме да оппше, како се мучп српеки занатлпја, како пропада сеоскп трговац, како многп из невоље иостане злочннац све то уме лепо да оппше, ал’ што је грозно, ненна лека тпм друштвеппм иевољама, ако пеће бптп уннверзално средство соцпјалиста; деоба пмања. Јест, нпжпм сталежима треба н ваља иомоћи. ал’ не деббом пмап.а, већ добрпм државшш газдинством, удружењем, јеФтпнпм кредптом II т. д. Према струјм у тој новој омладннп, дало се мнслпти, ако r ia саруја п даљег маха отме, да ће борбу за нашу народност сасвпм напустпти, и да ће јој главна борба бптп за „леб“ т. ј. да ће распроетпратп соцпјалистпчне идеје, које напослетку" нпкакве практпчпе врсдиостп неће иматп, већ ће само сметатп нашој полптнчпој борби у овпм крајевпма. Но ово се нпје догодило. Оиај део омдадипе, којп се сакуппо бно око вршачког „Српства“, учествовао је пај-жпв.ље у нашој иолптпчиој борбп. Пстпиа, да је у том лпсту бнло п содпјалпстпчипх пдеја, ал у главном, борпо се тај лпст н за пдсју пародностп српске. У том дође ж злоеретип кикиндски програм. Поборипцп тога програма дохватплп сс „Заставе“, те у том пајвсћма раепростртом српском оргапу, борпше се за свој програм. Српска слободоумпа пародпа странка осталаје без оргапа. А п ппаче паступпло је пеко растројство у тој страпцп, У првп мах нпје се зпало којпм правцем да сс пођс: плп да се борба паставп плп да се народ повуче у паспвптет. Но у једио] стварп пиак се па скоро дошло до сагласиостп, напме у томе: да се кпкппдскп програм прпмптп пс може. Пошто у опо доба, сјшека пародпа слободоумпа страпка ппјс