Ritam

tyre, je rešio već deceniju otvoreno pitanje naslednice na prestolu kraljice soula, posle prećutne abdikacije Arethe Franklin / uprkos mišljenju eminentnog beogradskog kritičara P.J. da je muzika Anite Baker savršen mediju m za robne kuće, i ništa više od toga/, usput elegantno rušeći zanimljivu tezu Nelson Georgea, čuvenog soul-kolumniste „Billboard,-a, „Ftolling Stone,- a i .Village Voice,-a, da je razlog tihog umiranja soula u osamdesetim njegovo snažno stapanje sa mainstreamom, otelotvoreno u izvođačima tipa Luther Vandross-a, na primer/ ovu svoju ideju Nelson George dokazuje u knjizi „Death of R&B„/.„Giving You the Best I Got, ujedinjuje vrhunsku ekipu muzičara, predvođenju jazz vedetama kao što su Paulinho Da Costa, Omar Hakim i George Duke, izmedu ostalih, dok nas Anita Baker dočekuje već na omotu, u luksuznom ambijentu neoklasicističkih enterijera, i skupocenim komadima garderobe, sa zagonetnim .Mona üza„ osmehom na usnama. Dakle, raskoš, potpuna raskoš već na prvom koraku, koja svoj vrhunac dostiže u bogatstvu instrumentalne perfekcije što isijava iz svakog Sekunda „Giving Y0u..., i spektakuiarnoj vokalnoj akrobatici koja Anitu Baker udaljuje kilometrima daleko od njenih pratilja a razne pseudo-pevačice tipa Sade ili Whitney pretvara u opskurne underground nesrećnice. Uprkos tome, ovaj album nije „Fîapture Part 2„, najmanje iz dva razloga.Prvi je taj što su jazz uticaji, donekle prikriveni pop formom „Rapture.-a ovde konačno nadvladali u pojedinim momentima /vidi; „Good Enough, ili .Giving You the Best I Got„/ukazujući na Carmen Me Fîae, veliku jazz pevačicu pedesetih kao Anitinog vokalnog mentora; drugi, daleko značajniji je taj što ekskluzivni kompozitorski standard!, utvrdeni na .Flapture. -u, ovaj put ostaju nedosegnuti, sem u istinskim vrhuncima ploče /vidi: .Just Because,, .Rules,, .Lead Me Into Love., naslovnu .Giving Y0u...,/. Zato se njen ostatak čini poroznom

kulisom za Anitin vokalni aerobik, kojoj, jednostavno, nedostaju čvrsti temelji kompozitorske genijalnosti koji su obeiežili „Rapture,,. Zanimljivo je, medutim da se „Rapture, i „Giving You the Best I Got,, perfektno nadopunjaju - ako je prvi savršena klupska soul ploča, onda je drugi kao stvoren za najranije jutarnje sate, po povratku iz ciublanda, ukoliko take nešto postoji u vašem gradu. Ako je soul šezdesetih i sedamdesetih ostao generalizovan kao muzika bekstva od očaja crnačkih geta onda treba reći da soul Anite Baker nema nikakve veze sa tim stereotipom - on je snažan pokazatelj luksuza i udobnesti kao dokaza ekonomske modi i uspona integrisanog delà amertčke erne populacije. Insis tiranje na tim, gotovo reakcionarno konzervativnim vrednostima kao i odsustvo bilo kakvih tragičnih elemenata/ koji dine okosnicu gotovo svake velike soul karijere / u priči o Aniti Baker, čini od nje neku vrstu ženskog Nat King Cole-a za kraj osamdesetih, pevačicu čiji Weltshmerz definitivno stvaraju raskošni apartmani, satenski kompleti i, konačno, ôokoladne bombone koje tako srećno uništavala snimajući „Giving You the Best I Got,, a čija prekomerna upotreba izaziva iste tegobe kao i neumereno uživanje u čarima ove ploče: laku obamrlost i /ne/prijatnu muôninu. Zato je poslednji trenutak da „Young, Gifted and Black, /mlad, nadaren i orn/, popularni slogan koji je u šezdesetim sažimao iluzije ernog čoveka, definitivno dobije svoju varijantu za devedesete: „RICH, Young, Gifted and Black,, /BOGAT, mlad, nadaren i crn/.Mislim da ni reperi ne bi Imali ništa protiv. Ili je, možda, problem samo u imenu ove ploče - da li je njen pravi naslov „Prokletstvo dokoladnih bombona„? Gordan Paunovlć

THE SMITHS THE QUEEN IS DEAD (Rough Trade - ZKP RTVU) Kao i u sludaju Nika Kejva, konačno dobijamo prvi pravi album Smitsa, originalno izdat 1986-te, ploču koja označava vrhunac karijere i slave najznačajnije britanske pop grupe 80-tih, a verovatno i malo šireg perioda. The Queen Is Dead je album koji predstavlja spomenik svom cinizmu, bolesnoj romantici, lamentaciji nad nauzvraćenim ljubavima, ali i humornoj ironiji i , kako sam Morisi kaže, übistvenoj želji za životom. Ovi vedriji i životniji elementi Smits slagalice prečesto su bill previdani i dovodili do burnih, a besmislenih, grimasa gadanja i primedbi da su „mnogo plačljivi,. Naravno, kad Morisi zakuka malo ih se sa njim može porediti, i stihovi poput „Nikada nisam imao nikog,, tu ne mogu mnogo promeniti, ali pesme kao što su „Frankly Mr Shankly,, ili „Cemetry Gates,, predstavnlci su ove druge, intrigantnije struje Smits stvaralštva. Sazrevanje u tačerijanskoj Britaniji nije preterano oduševljavajuće iskustvo i emocionalna obogaljenost okoline je zapravo ono o čemu se radi u pesmama Smit-

Tri od deset pesama sa THE QUEEN IS DEAD objavljene su licencno i na kompilaeiji WORLD WON’T LISTEN i one čine čvrstu pop liniju ove ploče, a sem hita BIGMOUTH... i pomenute BOY...medu njimaje istinsko remek delo tandema Morisi-Mar - THERE IS A LIGHT THAT NEVER GOES OUT, pulsirajuća melanholična ispovest, savršene melodije podvučene udaljenim violinama, zaista na ivici cmizdravog kića, ali tim draža. I KNOW IT'S OVER je gotovo mazohistička tužbalica na tragu WELL I WONDER saMEAT IS MURDER, a njeno razrešenje dolazi u vidu SOME GIRLS ARE BIGGER THAN OTHERS, potpuno suludog teksta 1 pocupkujuće melodičnosti. Za sve one koji Morisija posprdno nazivaju pesnikom, CEMETERY GATES je dovoljno ironična na tu temu da takve eventualne pretenzije ostavlja van diskusije. I još par reči o tamnoj zvezdi ove ploče. Džoni Mar je napravio gomilu genijainih melodija i aranžmana, odsvirao gitare strašću manijaka I postavio domaći zadatak, naravnonerešiv, svim potencijalnim imitatirima. Kao što Antonije reče Kleopatri.ovo je fantastična ploča.

Tomislav Grujić