Ritam

„Limeni Ijudi. i „Dobro jutro Vijetname./, kojom je zadobio kritičarsku painju, konačno potrebna i jedna prava i velika pobeda, Beri Levinson je pristupio .Kišnom čoveku, najverovatnije prepoznavši u njemu novu priliku da se ponovo pozabavi svojom omiljenom, a donekle čak i opsesivnom tematskom preokupacijom prevazilalenjem nerazumevanja medu ljudima. Motiv Dastina Hofmana, drugog značajnog protagoniste ovog posla, je takode vise nego jasan, jer je on u ulozi autističnog naslovnog junaka sigurno prepoznao pravi prostor za dugo ièôekivani, herojski povratak totalne metodske glume na velike ekrane. Insistiranjem na tugaljivom, melodramatičnom štimungu, i rutinskim angažovanjem Toma Kruza kao nedvosmislene protivteže sistematičnom Hofmanu, producenti su rekli svoje - i .Kišni čovek, je bio planski dovršen pre nego što je i snimljen. Izrastao iz pozajmljenih, televizijskih idejnih i poetskih koncepata, „Kišni čovek, na formalnom planu žanrovski luta od medicinske ili moraine studije u oblandi psihološke drame, preko mélodrame, sve do drumskog filma, ali kao ga ne može Hi ne želi da se suštinski opredeli i pristupi bilo kojoj od tih mogućnosti. Levinson i njegovi scenaristi takvu odluku duguju pokušaju da po svaku cenu budu originalni, ali u 140 minuta filma ona pre svega ugrožava narativnu prohodnost, istovremeno stavljajući čitav rediteljski koncept na goleme muke i iziskuje pregršt izveštačenih rešenja kojima treba da se prikrije nepostojanje dinamičnosti I napetosti. Uz to, labavost celokupne scenarističkorediteljske kompozicije „Kišnog čoveka, kao da se pojačava u najefektnijim sekvencama filma, kakva je npr. ona u kockarnici, jer tada takva, krajnje stereotipna postavka dovodi u pitanje vrednost hotimične inovativnosti ostatka filma. Najzad, „Kišni čovek. neočekivano ne doseže ni predviđenu emotivnu slojevitost,

čemu je - pored ogoljenosti pripovednog materijala i gcubih karakternih naznaka u njemu kriva i glumačka ekipa. Više opterećen nego obodren dugotrajnim proučavanjem autizma i autista, Dastin Hofman je svoju kreaciju prepunio minuciozno verističkim detaljima koje bez prekida i bez mere ponavlja, što je prividno nagovestilo grandioznost njegove uloge, ail je na drugoj

strani bukvalno zagušilo izvorne ciljeve samog ostvarenja. Tom Kruz nije imao ni povoda, a ni nameru da sebi nametne takve zadatke, ostao je veran sredstvima kojima se i do sada služio, no utisak je da je lik koji mu je poveren razrešen sasvim siromašno i sa premalo stvarnih mogućnosti još u samom scenariju. „Kišni čovek,, Berija Levinsona, berlinski lauréat i dobitnik 4 Oskara, hit sa obe

strane okeana, ipak nije ostvarenje sa ozbiljnom budućnošću. Previše računanja i premalo duše učinili su ovo delo sasvim prosečnim, a druga ogrešenja su ga spustila i ispod ovog standarda (**).

Aieksandar D. Kostić

KNEZ TAME (PRINCE OF DARKNESS) John CARPENTER, 1987. Donald PLEASENCE, Jameson PARKER, Victor WONG. Lisa BLOUNT distribucija: CROATIA FILM trajanje: 101 min. Nakon gledanja ovog, za sada pretposlednjeg, Karpenterovog filma, jedna stvar je sasvim izvesna - njegove fabulativne spekulacije je sve teže I teže razumeti - što ih nikako ne čini manje uzbudljivim. Apriori prihvaćena i protumačena, ovakva tvrdnja bi .Kneza tame. olako izložila kategorizaciji tipa .još jedna „Velika gužva u Kineskoj četvrti«. N 0... U elementarnoj produkcionoj ravni ovaj film Je definitivna inauguracija davnašnje ielje reditelja samog - ispoljene u vreme njegovih najvećih autorskih dometa („Napad na

policijsku stanicu«, .Noć veštica,,) - da bude „stvaralac pod ugovorom„ - po uzoru na svoje velike prethodnike iz Holivudske produkcije pedesetih. „Sirotinjski. dizajn ovog filma - „posledica,, ugovora sa’kućom „Univerzal. o četiri niskobudžetska projekta neobično prija gledalačkim očima naviknutim na svedenu ikonografiju Karpenferovih prvih delà. I u nekim drugim relacijama „Knez tame„ je usmeren ka ranoj fazi ovog autora. Svojevremene ishitrene paralele sa Hičkokovim stvaralaštvom (u vreme filmova .Noć veštica,, l ~Magla„), ovoga puta se mogu svesti na neke temeljnije preuzete principe. Uz izvesne ograde, „Knez tame,, se može, pre svega formalno, posmatrati kao reinterpretirani narativni obrazac „Napada...„, čiji se fantastičnl zaplet zasnlva na, više puta proverenim, Hičkokovim ,Mek Gafin, princlpima - šfo će reći - elemen-

ti zapleta nisu tu da bi ih neko apsolutno racionalno protumačio, već da bi se na njima formirali svi oni momenti napetosti, na osnovu kojih se aktiviraju i junakovi i gledaočevi mehanizmi emotivnog reagovanja. Drugim rečima, priča o vekovima konzerviranom, sublimiranom zlu, u obliku stuba ispunjenog zelenom tečnošću, sačuvanog u podrumu jedne crkve, nije za Karpentera ništa drugo do ikonografski izuzetno sugestivno zamišljen kontekst za još jedno, prilično übedljivo, rediteljsko apsolviranje klaustrofobičnih situacija. Za jedne - bespotrebna stilska vežba. Za druge (i Karpentera samog, čini mi se) - mogućnost za variranje melodramskog motiva u osavremmenjenom „gotskom,, kontekstu. 2a mene - u oba slučaja - vrlo zanimljivo.

Goran Terzić