Ritam

2.03.1989. WILLY DEVILLE 25.03.1989, LUCINDA WILLIAMS JOE HENRY THE BOTTOM LINE, New York U histeričnoj poplavi, proslava, jubileja i obeležavanja ovih mogućih datuma u svetu, krajem osamdesetih postoje neka tradicije koje su stvarnije od drugih i koje znače više nego puka istorija, Tako je tokom čitavog marta meseca nezvačnično proslavljena petnaestogodišnjica rada kluba The Bottom Line u New Yorku, tačnije, njegovog opstanka u šumi profilisanih i neprofilisanih mesta za izlaske, Osnovan 1974. godine The Bottom Line je vremenom uveo običaj da 6ešće bude domaćin imenima sa manjim krugom publike, bez obzira da li se radi o početnicima, ill bivšom legendama, a rede zvez-

dama koje požele nastup u intimnoj atmosferi (The Sting, Simply Red). Muzički The Bottom Line je logično bio najviše naklonjen folk autorima u najširem smislu, pa je njegova pozornica (koju su te 1974. otvorili Dr. John i Stevie Wonder) povremeno preuzimala slavu Village Gate-a, folk hrama iz šezdesetih godina. Willy Deville se u The Bottom Lineu našao posle vise godina nenastupanja u svom rodnom gradu, mada se u meduvremenu i nije mnogo toga desilo. Album „Miracle,, iz 1987. godine (A&M /RTB) uneo |e tek nešto svežine u DeVilleovi, diskografiju koja je u osamdesetim tekla sporo i neprimetno („Coup de Grace,,, „Savoir Faire,,, „Where Angels Fear To Tread,,, Sportin' Life„), Obučen u crvenü kožu, Willy još uvek igra ulogu velikog zavodnika, strpljivo čekajući da jednog dana napiše Veliku ijubavnu pesmu. Najvrući trenuci njegovog nastupa su pesme iz vremena kada je novom talasu dodavao Latino aromu, Moon Martinog „Cadillac Walk,, i „Spanish Stroll». Retko duhovit, prečesto otužan, Willy Deville je sav obavijen nostalgijom, bilo da se radi o Ijubavima-od-jednog-dona iz njegovih

Joe Henry je imao to retko zadovoljstvo da otvori nastup Lucinde Williams, Henry je bledoliki storyteller i za sada savršeno opskurno ime, iako za sobom ima već dva albuma, prvi iz 1986. godine („Talk of Heaven,,) Profile) i drugi nedavno izdat za A M, „Murder of Crows,,. Usamljen na sceni, praćen samo klavirom ( i svojom gitarom), predstavio se kao neko ko sa puno reči hoće malo toga da kaže. Muzika je za pola časa njegovocj nastupa ostala u drugom planu pa su price koje je Henry želeo da saopšti bile brzo zaboravljene. Lucinda Williams je, sa svojih trideset i pet godina i akustičnom Martin gitarom u rukama, živi dckaz da odrastanje u životu traje onoliko koliko nam detinjstvo dopušta. Ćerka pesnika i profesora, ex-stanarka hippie komune, exfeministkinja i bivša Ijubavnica Greg Sowdersa (Long Ryders), Lucinda je na pepelu hipokrizije otkriia da je jedino pesma vredna brige i suza. Dve ploôe sa kraja sedamdesetih godina na Folkways etiketi stvorile su o njoj sliku blues marne sa gradskih pločnika. Te dve ploče i tih dana, svejedno se vise niko i ne seća, jer, usiedilo je osam dugih godina, provedenih na putevima i u klubovima, a sve u potrazi za pesmom koja će zameniti laž života i laž ljubavi jer „samo za minut ill dva/hoću da vidim kako je to biti bez tebe„. Na prošlogodišnjem albumu (nenaslovljenom) i na ovom nastupu u The Bottom Lineu, Lucinda je pokazala da ne mari mnogo za muzičke stilove, da je nekadašnji blues spao na svega nekoliko pesama, da je njena stidljivost nešto što ne može da nestane ovoga da u sebi krije neke akorde i neke stihove koje vredi potražiti. Njena „Side of the Road„ je jedna od najlepših pesama koje sam čuo prošle godine a pokazalo se, te veôeri, da nisam jedini. Lucinda Williams ju je isporuëila zatvorenih očiju, nemoćna da pogleda stvarnost, koja kaže da će se njene pesme übuduće malo više slušati, a da će samoće biti sve manje.

Predrag Čudanov

SVEČANOS’ 28.03.1989. 28.03. je datum koji je ušao u istoriju kao dan usvajanja Srbije. U Beogradu, i zna se kojim krajevima zemlje, se slavilo, pa i preteralo u tome, jer se 300 km južnije tog popodneva pucalo. Ishitreni koncept slavlja je podrazumevao i zabavu za mlade, pa su shodno tome montlrani zvučnici i bina ispred SKC-a. Princip je bio-bez buke nema nauke, pa se nije pazilo na kvalitet nego na kvantitet tona. Sledeći problem je bila uobičajena nesposobnost za organizaciju velikih koncerata,

koji su sami po sebi nesrećne okolnosti, i mazohistička izložba bendova koji, za razliku od stranih kolega, od takvih prir edbi nemaju nikakvu korist, Prirodno, poziv je bio upućen institucijama: Bajagi, Ribljoj čorbi i Ekatarini, ali Je, samom Nebu zahvaljući, sve je .ostalo samo na pozivu. Grupe su nepotrebno podeljene u blokove - demo bendove i bendove sa pločom. Karizma koja pretenduje na HM je bila slabunjava, Viktorija eventualno gazirana, Ponoćni kauboj drčan i električan, Civili sve upadljiviji, Toni navijački naštrojen, Petar Pan najhrabriji (otvorio koncert)

i Nesalomivi..,(to je odavno postala fraza). YU grupa je počela „Kosovskim božurima,, iz svog istoimenog ciklusa. Ako Amerikanci imaju ZZTop, onda bi i Dragi morao da pusti bradu / Žiki i Bati svaka čas’ i čes'/. Potomak YU grupe u smislu doslednosti - Koja sa Disciplinom Kičme je dokazao da je najlepši, najjači, najpametniji, najcrnji... Možda ne likom, ali dušom reinkarnacija junaka vesterna, što se zažeto odslikava u pokliču „VREME JE ZA PRAVDU!,,. Narod je konačno shvatio da je bio u zabludi misleći da je Koja negativao. /Ista greška se

pogrešila i pre stotinak godina sa Džesi Džemsom/. Veliki događaji rađaju velike Ijude. Biser koncerta je bila obrada „Tamo daleko,, koje se Džimi ne bi postideo. Inače, redosled grupa u tekstu nije po redosledu izlaska na scenu, već po kvalitetuprikazanog. Publika je bila prilično pasivna /trpna/, možda se i ona našla u dilemi da li je koncert uopšte trebalo držati, Možda će se čuti mišljenja: „Ovaj na koncertu nije ni bio, jel' da?,,: Da! /Ali, ovako, je bilo, sto %/,

Srđan Anđelić

66