Ritam

SERGIO LEONE KOLOS IZ RIMA

Fonekad je sudbina zaiste nepredvidljiva. Čovek koji je ceo ■ život nosvetio američkom fdmu i njegovom bezbolnom transponovanju u italijanske okvire, umro je gleđajući na TV upravo američki film. I 10, da paradoks bude veci, film svog nekadašnjeg učitelja Roberta Vajza (Leone mu je asisürao 1955. na filmu „Helena od Troje”), alarmantnog naziva „Hoću da živim” (I Want To Live), u Italiji poznatog kao „Non Voglio Morire” (Neću da umrem). Desilo se to u 2 sata noću, u nedelju 30. aprila. Spustio je giavu na rame svojoj supruzi i fekao: „Karla, izv'mi, ne oseéam se dobro”. Uskoro ga više nije biio. Iste vederi sve TV stanice Evrope menjale su filmsku satnicu i umesto najavljenih prikazivale Maestrove filmove. Italijani su gledali integralnu verziju „Dobar, ružan, rđav”, Francuzi ~Za šaku dolara” (umesto „Francuske veze”), a mi smo utapali tugu u vrhunskim domelima istočno-nemačke kinematografije. Za utehu, sutradan, u popodnevnim satima mogli smo gledati pomenuti Vajzov film uz koji je Leone otišao u „večna lovišta”. Valjda je i to neka vrsta omaža! „Džon Ford je optimiste. Kada neki lik u njegovom fiimu otvori prozor, to je da bi ugledao horizon! pun nade i očekivanja. Ja sam pesimista. Kad neki raoj junak uèini isti gest, to radi uvek u slrahu da ga neko spoija ne übije”

Retko se dešava da sin slavnog reditelja postane još slavniji redite)). Serđov otac Vmćenco Leone (poznatiji pod pseudonimom Roberto Roberti), jedan od pionira italijanskog filma, režirao je do 1942. ргеко stotinu filmova sa vodećim divarila poput Frančeske Bertini Ш Eleonore Duze. Njegova supruga a Serđova majka Edviž Valkarenji, пјје, bila, velika zvezda ali je po opštem uverenju bila karaktema glumica velikog formata. Simptomatično, опа je 1903. ođigrala glavnu žensku ulogu u prvom itaiijanskom vestemu. Neslaganje sa Politikern Musolinija odvelo je Roberta Robertija iz filmskog biznisa. Njegov poslednji film „Usta na ulici” (La Bocca sulla Strada), svojevrsnu preteču neorealizma, fašisti su zabranili 1942. U to vreme trinaestogodišnji Serdo Leone , (roden u Rima 3. januara 1929.) napušta školu i posvećuje se filmu rešen da nastavi tamo gde je njegov otac stao. Iz poštovanja prema ocu, koji übrzo umire, za svoie prve filmove i on uzima pseudonim Bob Robertson (bukvalno, Robert ov sin).

Z ancscn neorealizmom Leone debituje,. kao gludlac i asistent režije na čuvenim „Krädljivcima bicikla” Vitorija de .Sike, ali brzo uvidevši ~u kom grmu ieži film” òkreée se klasičnom itaiijanskom žanru „peplumu” asistirajući svim vođećjm autorima prezrenog roda Kamoriniju, Galoncu, Bonaru, Sdidatiju. Na snimaniu Karrierihijevog „Bandita Musolina” (1950) upoznajè dirai Silvana Mangano i smrtno se zaIjubljuje! Kako ona na to uopšte ne reaguje, Leone defmitivno uvida da je patetika uzvišeno osećanje, što će bit! öd naročitog zitečaja za njegove „epske” filmove. Pedesetih gödina Cmećita se otvara stranim (pretežno američkmt) producentima i Leone kao, sađa već iskusni, majstor spektakla, bivà ddusevljen Cinjenlcòm da može da asi. stira svojim đojučerašnjim idofima Le Roju, Cinemanu, Vajzu, Vajleru. Kada sepominje da je Leone otkrio Klinta Istvuda, često se potpuno zaboravjja da je punih deset godina ranije on promovisao još jednu veliku zvezdu Brižit Bardo, đajući joj ulogu u Vajzovom filmu „Helena od Troje”. Fred kraj snimanja istog filma bolesnog Vajza u rediteljskoj stolici zamenjuje legenda američkog vestema Raul Vois. Na upoma navaljivanja Leonea, o buđućnosti omiljenog žanra Vois mu je гекао sledeće; „t'estem je mrtav. Publika ga više ne želi”. Nezadovoljan odgovorom Leone sleđećih nekoliko godina pro-

26