Ritam
LAIBACH, SKC, Beograd Pojava lajbahovaca u pravoj prestonici NSK-a, Beogradu, defmitivno je razvejala zlurada iščekivanja zapadnih delova federadje da bi Neue Serbishe Kommunism (NSK) mogao pokazati jedno od „onih” lica baš u njihovom slučaju. Taj, već poslovični primer komšijske рагашје samo je pojačan otkazivanjem već zakazanog nastupa u najelitnijem beogradskom akvarijumu, famoznom Sava Centru, no čak i da predmet ovog teksta zaista nije posetio ove krajeve, Beograd nikome u ovqj državi ne bi morao polagati računejer je i dalje mesto koje je najviše puta ustupilo svqje pozomice Laibachu. Ovato, bio je to dokaz vise onima kojima dokazijoš uvek nešto znače, dokaz da je, bilo vam drago ili ne, ovaj grad još uvek mime savesti, bar kadaje u pitanju otvorenost, (kulturni) pluralizam i tolerancija. Poslednji put Laibach su svirali u Beogradu na promociji Opus Dei albuma, u trenutku kadaje hipoteka „zabranjenih Ijudi” još uvek bila mač nad njihovim vratovima u veéini federalnih centara. Dve go- , dine kasnije, Laibachu se u Beogradu ponovo dogodio narod, baš kao i toliko puta ranije - no, nikada u kolicini od dva putapo hiljadu Ijudi koji su činili enterijer ova njihova dva nastupa. Taj podatak, sagledan u svetlu činjenice da grupa u meduvremenu uistinu nije uradila ništa što bi proširilo krug fanova (i „Simpathy...” i „Let It Be” su pre zadržavali stare nego regrutovali nove poklonike, bar kada je Jugoslavija u pitanju) mogao bi bili prvi znak pitanja - Laibach zaista nisu zasluži li da negativna politizacija medurepubliékih odnosa dovodi r,a njihove koncerte one kojima tu nije mesto - dežume lovce na prizemnc senzacijc, a sve u očekivapju nekakvog skandala ili provokacije. Mnoštvo ovakvih, uz dežumu pseudointelektualnu pseudobeogradsku pseudoclitu koja svqju glad za pseudoumetnošću zadovoljava na relaciji Bitcf'-Fest-koncerti Laibacha (eventualno) koncerti Ekaterine Vclike, samo su po ko zna koji put pokazali da je publika Hristova rana za Laibach - oni je nemaju, nisu je imali i neée je imati. Šačica tvrdokomih pravovernika, iznikiih na pepelu novog talasa i neutaživoj gladi za drugaéijom muzikom, tato cesto zvanoj „alternativnom” uvek su ih đoživljavali samo u jednqj dimenziji muzičkoj, zahvaljtguéi samodovoinosti njihovog potpuno zatvorenog sistema u kome ima mesta za istoriéare umetnosti, sociologe kulture, politikologe itd, ali ne i za one bez kojih jejedan proizvod popuiamc kulture potpuno irelevantan, ma kako vredan bio - publiku. Ćinjenica da je ona Laibachu samo posmatrač, a ne učesnik danas im se vraéa kao bumerang, u trenutku kada očajnički žele podignute ruke na koncerti ma, u znak predaje, umesto namrgodenih lica četrdesetogodišnjaka koja ih i dan danas proganjaju. Započevši nastup prikazivanjem žumala Filmskih Novosti iz značajnih perioda naše pedesetogodišnje revolucije (NOB. pokret nesvrstanih), Laibach su pokazali da su, na žalost, samo nogama u svetu populame muzike, dok su im glave još uvek zagnjurenc u njihove univerzitetske udžbenike u kojima su pročitali i naučili napamet sve ono sto danas znaju. Paklenu vatru Velike Rock’n’Roll Predstave koja je njihova danasnja opsesijà, upalili su „Simpatijom za davola” da bi je 80 minuta kasnije ugasili na isti način, drugom verzijom te kompozicije. Izmedu toga videli smo klasiéan pompezni rock spektakl toga se ni Queen ne bi postateli (uzgred, da li je ovo najveći kompliment koji oni mogu u ovom trenutku debiti?) uz scenografìju, osvetljenje, stage i razglas dostojne najveéih rock mastodonata. Centralni deo njihovog teutonskog zvučnog sistema proizvodila je konvencionalna rock trojka - gitara, bas, bubanj, uz podršku magnetofonskih traka i samopregomog vokalnog putešestvija dvojice čelnika Laibacha koje su meandrirali od samrfnpg ropea do uzvišenih trenutaka. Već i letimično posvećenje pažnje njihovom zvuku, pokazivalo je da su, pored voljene Metallice, njihove usi hranjene i rap-om, ali radije Tone Loc-om nego sa Public Enemy. Tražeći sve vreme čvrsto ilo pod nogama u, do apsurda, rekonstruisanoj ikonografiji klasiéne (hard) rock predstave, Laibach su zapravo gradili, korak po korak, gigantsku zamku za slonove posetiocima svog koncerta koia je posledica njihovog insistiranja na dokazivanju totalitarnog uslrojstva odnosa unutar pop-kulture i poklapanju pop i politick! h rituala. U torn smislu, uspeh koncerta za Laibach, apriorno isključuje uspeh za publiku, sem ako pod time ne podrazumevate kakvog sociologa koji poziva grupu na bis i vrišti
Vesna Pnvlović
Foto:
egzaltiran „nadnaravnim spoznajama lajbahovaca o suštini Pop-a”. To je bilo upadljivo tokom izvodenja über-menshovske „Leiben Est Lieben”, kadaje pevač podigavši teatralno ruke u vis i tapšući u ritmu muzike pozvao publiku da se prikljuci, na zadovoljstvo dvanaestorice koji su to i uéinili, ili u trenutku kada su Laibach sami sehe pozvali na bis puštanjem traka sa snimkom frenetične publike. Kadaje, pre dve godine, dok niko od njih još nije Fin sluuran u pravovernost „Opus Dei" (činj'enica je da je „Die Liebe” bio pivi neuspeli pokušaj otvaranja nove faze u njihovom radu), frontmen Laibacha podigao rukeHt vis i zapljeskao. to je bio nož u celo onima koji nisu verovali da se ova grupa može zaustaviti na pola puta između očaja i ironije. Danas, taj gest prizemnog, pohotnog cinizma nije mogao a da ne izazove ostriche iskrenog prezira na licima onih koji su sve to posmatrali otvorenim očima. U obilju „najveéih hitova” sa ploča „Opus Dei”, „Simpathy For the Devil” i „Let It Be” koji i dolikuju koncertu „velike rock atrakeije”, upadljivo je iritirala monolitna jcdnodimenzionalnost nove Laibach-pesme. Maksimum slušalačkc tolerancije zahvaljujuéi njoj je bio sveden na 2-3 minuta - sve preko toga je njihov spontani doprinos misli da je ponavljanje majka dosade, uprkos mišljenju Gertrude Stein da je ponavljarye majka insistiranja iii, ne dai bože, ideji da jc ponavljanje majka poboljšanja (E. Hemingway). Na sveopšte iznenadcnje, nedostajao je „Across the Universe”, jedini trenutak današnjcg Laibacha u komc se njihova lepota dostojna „Piave svetlosti” Leni Riefenstahl, ili ako već hoćete, „Panorame” nekadašnje grupe Laibach. Taj luksuzjejoš jednom pokazaoda u njihovoj krvi nije i nikada neée bili pop-pesma već nešto sasviffl drugo, sto je po završetku muzičkog dela koncerta postalo sasvim jasno, Tada se na scenu popeo još jedan clan Laibach-jugenda i održao klasični politički govor koji je zapoéeo sa „Braco Srbi” i završio sa „Vi nemate čega da se bojite” i „Granice moraju ostati iste”, uz naizmenično smenjivanje istih rećenica na srpskom i (maternjem) nemačkom jeziku. To je bio jedini trenutak vredan painje i prisustva i jedini trenutak u kome su te večeri bili dosledni sebi i svojoj prošlosti u kojoj su zapisali da je politički govor najviši oblik umetnosti. Posle tog dirtjivog casa, u život su nas vratile reči Slobodana Miloševića da „ova zemlja neée propasti jer to ne da narod” koje su samo pokazale da je Laibach danas halapljivo čuđovište koje guta sve sto mu se nude pri ruci od Adolfa Hillera do Beatlesa, od J. F. Kennedy-ja do Quegna, od Slobodana MiloŠevića do Brian Jonesa, ili, drugim rečima, sud pod pritiskom kome je sigumosni venti! otkazao paje eksplozija stvar trenutka. Dok se to he desi i Laibach ne presele u udžbcnike istorije umetnosti i đubrišta populame kulture, pred njim? je samojoš par koraka najpre snimanje živog albuma, za koji predlažem ime „Made In Japan” ili, ako ih je dirnulo onih 12 podignutih pareva ruku, „Behind the Iron Curtain” sa večerašnjira snimcima, a zahm teatralna smrt, na primer u avionskoj nesreći. Tada će njihovo dijabolično putovanje od Napalm Deatha do Bon Jovi-ja današnje umetnosti bili zaokruženo, a ova dobra deca svojih roditelja i briljantni studenti umetničkih stola postati ono sto su uvek želeli, a nikada nisu smeli da budu - dobar hard rock band.
25