Ritam
NEKE GRUPE SU VEĆE OD DRUGIH
П DEO
Priredio;
Gordan S. Paunović
Svoj prvi koncert The Smiths su odšvL tali u klubu The Ritz (Manchester), 4. oktobra 1982., nastupajući kao predgrupa razvikane grupe Blue Rondo A La Turk, koja je predstavljala sve ono protiv dega su bili Morrisey i Marr: zakasneli prirepak plesne euforije i sastav čija je egzistencija počivala na snažnom raarketingu i broju objavljenih sličica u trend-setter magazinima tipa The Face ili The Blitz. Nasuprot njima The Smiths su bili posvećeni tradicionalnoj bas/glas/žice/palice postavi i iskrenom preziru prema svemu sto bi mogio ugroziti njihov osetljive, potresne pop pesme, ukljudujući tu i modu i trendove: „Nikada nismo nameravali da budemo moderni, bilo u smislu muzike, bilo u smislu odevanja... Jedini posao koji sam radio u životu je bila prodaja moderne, trendovske ođeće tako da imamo ormane pune nje. Ja vrlo dobro znam šta je sada u fazonu, ali smo odlučili da sve to zaboravimo i koncentrišemo na dobre pesme. Dobre pesme su ionako jedino što je bitno.” rekao je Johny Marr. Taj prvi nastup nije od The Smithsa napravio najvedu svetsku koncertnu atrakciju preko noci: Blue Rondo A La Turk su prekinuli njihovu tonsku probu, pri tome ne dozvoljavajući Morrissey-u da podigne visinu mikrofonskog stalka. Zvuk je, jasno, bio loš a Morrissey pogrbljen nad
mikrofonom - no njihova razliditost od svega što se dešavalo u pop-muzici je bila očigledna. Janice Long, poznati DJ Radio One-a, isprovociran izjavama da su The Smiths staromodni, redi de tih dana: „Staromodni? Nikada! The Smiths cine Duran Duran, Nik Kershawa ili Michael Jacksona godinama zastarelim pa kako ih onda neko može proglašavati staromodnim ved na samom podetku? The Smiths prave muziku. To stvamo znači nešto - i to nije bez vrednosti; dakle oni ne mogu biti klasificirani ili obeleženi kao staromodni.” Siedili su nastupi koji su temeljno pojačavali reputaciju ranih The Smiths, obezbeđujudi frenetične hvalospeve britanske muzidke stampe („Pesme... kakva stravična kolekcija pop-pesama!” Johnny Walker, Sounds). Bio je to početak snažne i dügotrajne ljubavi izmedu grupe i dela stampe koja de potrajati do današnjih dana. No, celokupna atmosfera nagoveštavala je da je raskid sa periodom totalnog amaterizma i naivnosti neminovan, i da se grupa nalazi pred vratima velikog biznisa. Pitanja koja su se najdešde čula tih dana su bila u stilu: „Kada de potpisati za Factory?” a zamrla su kada je Morrissey za vreme buntovničkog
nastupa grupe u Factory-jevom klubu The Hacienda, hramu sevemjačke otudenosti i hladnode, zatrpao frapiranu publiku buketima cveda. Za Tony Wilsona, gazdu Factoryja, to je bio besmislen akt besmislenog pevača besmislene grupe. Poznanstvo sa Joe Moss-om, menadžerom lokalne ragbi-ekipe i vlasnikom prodavnice odede, rešio je grupu problema sa izborom menadžera, koji je u sveopštoj poplavi zainteresovanih A and R biznismena postao preko potreban sastavu. Počeli su i pregovori sa diskpgrafskim kudama: „Debili smo ponude od svih značajnih ostrvskih kuda i od nekoliko američkih. To mi je ličilo na aukciju. Sjajno smo se zabavljali gledajudi sve te tipove i vodedi licitaciju” Johnny Marr. Njihov izbor je ponevo bio potpuno neočekivan i, pomalo, zastareo odlučili su se za Rough Trade, nekadašnje ljubimee muzidke stampe i nezavisnih freakova, a tada gomilu beznadežnih idealista razoradnih pred daljim snaženjem velikih diskografskih kompanija. Među Ijudima iz pdsla. Rough Trade su bili na glasu kao neka vrsta odskodne daske, opitnog polja za eventualno prikljudenje mlade grupe svetu odraslih, u muzidkom biznisu olidenog
34