Ritam

Volja za moć I za ovog nategnutog prizivanja velikog nemačkog filozofa (ne znam Ita ibi na to rekao Kevin Klajn) krije se, naravho romansirana, suština Švarcenegerovog žrvotopisa i najjednostavnije objašnjenje njegove sadašnje pozicije. Slična stvar bi se mogia utvrditi i za Milijusov film čija dramaturgija predstavlja stilizovanu celuloidnu unalogiju Svarcenegerovog životnog „oslobađanja”, ; Naravno, ukoliko apstrahujemo u „Konanu” dominantni motiv osvete. Njegove do'.injstvo, vezano za itpično au- ; strijsko seoce u bli/ini Graut, ima mnogo vise veze sa arhetipskom austrougarskom birokratskom učmalošću, no sa strahom od najezde varvara. Ipak, kult snage je misto što Švarcenegera opseda od malih nogu. Osoba koja je najzaslužnija za takve porive kod malog Arnolda je njcgov otac Gustav „čovek koji je izuzetno conio snagu", sto. i ràje neočekivan podatak, imajući u vidu činjenicu da je detieni obavljao posao scia oblasne polieije. Svi sportski dritovt 5 tretmani kroz koje je Švarceneger prošao u ranoj mladosti definitivno su konkretizovani i usmereni u jednom praveu posredstvom filma. Lista njegovih omiljenih filmova iz tog perioda predstavlja najckslremnije primera B produkeije koji su se mogli naći; „Herkules protiv Rima”, „Herkules i zarobljenica”, „Herkules protiv ljudi sa meseca” itd. U hijerarhiji Svarcenegerovih intimnih heroja jedan čovek je zauzimao povlašćeno mesto - bio je to Reg Park, bivši „bodibilder”, koji je svoju sportsku prošlost uspešno transponovao na film i u dnjge oblasti biznisa.

Posteri na kojima su bila mišićava muška tela, za njegove roditelje su, pre svega, predstavljali pouzdan alarm da bi bilo krajnje vreme da svog sina odvedu na kraći razgovor sa psihijatrom. Za Švarcenegera oni (posteri) su bili samo početna faza fanatične posvećenosti kultu „bodibildinga”. U

tom domenu, sto se njega tiče, sve je započelo sredinom šezdesetih osvajanjem titule juniorskog prvaka Evrope, a završilo se petnaestak godina kasniie. sa usputnim višestrukim „autorizovanjem” raznoraznih drugih naslova „Mister Univerzum” (5 puta) i „Mister Olimpija” (7 puta).

Novi svet Q varcenegera je još 1968. zapazio „èvanc) gelista” bodibildinga Džo Vejđer, izdavač časopisa „Mišić i sposobnost” i pozvao ga na „doškolovavanje” u Santa Moniku. Sa Švarcenegerom je u paketu stigao i njegov veliki prijatelj, italijanski bodibilder Franko Kolumbu, poznatiji kao „Samson sa Sardinije”. Njih dvojica će zajednički podelid svoja početna saznanja o „novom svetu”. Prva fmansijska „transakega” kèjd su poduzeli - kupovina zemljišta na kojem je trebalo da se „šatro” sagradi ultramoderni aerodrom - po Kolumuovim rečima, plod je dvočasnovne verbalne foliraže nekog tipa toga su sreti u autobuso. I naravno, završila je katastrofalno. Obojica i dan danas poseduju to zemljište u znak seéanja na „veliku školu”. „Tih dana - priseća se Svarcenegerov potonji patron Džorđž Batter - .Arnold je bio dirljivo naivna òsoba. Nije čak znao ni kako bi trebalo da se obuče ili da nariiéi nešto u restoranu.”

Utoj fazi, kada je Švarceneger bio mnogo bliže statusu „rudimentamog došljaka” no uspešnog adaptiranog, novopečenog Amerkanca, njegov prvi pokrovitelj. pomenuti Džo Vejder, ođvodi ga na audiciju za snimanje filma „Herkules u Njojorku”. 1 pored činjenice da mu je glas nasinluonizovan, po TV premijeri mu se javilo bar dvadesetak osoba kako bi mu lično saopštili da ništa gore u životu nisu videli. Sledeči pokušaj - „Privami detektiv” - bio je tek nešto uspešniji, verovatno zbog činjenice da mu je uloga bila „nema” i ekstremno kratka. Vrhunac kritičarskih gaženja

doživeo je par godina kasnije kada je neko za njegovu rolu u filmu „Zlikovaç” ustvrdio da bi verovatno i konj bio ekspYesivniji.

On je Konan Simerjjanac! On ne može da plače... Dokumentarac „Pumpajuče gvožđe” (režirao ga je „früens” fotograf Džordž Batter, a prikazan je i na Kanskom festivalu, 1977. godine) učinio je po pitanju Švarcenegerove karijere mnogo vise od svih malopre pobrojanih igranih projekata. Sa njim definitivno otpočinje faza samosvesnog manipulisanja sopstvenim imidžom. U jednoj od najdojmljivijih scena, Švarceneger se potpuno hladnim izrazom lica priča „direktno u kameru” kako je svojevremeno, u trenutku kada je saznao za očevu smrt, ipak ostao na nekom takmičenju „da bi pobedio”. Prava istina je, naravno, nešto drugačija. Švarceneger je bio u Meksiku i za očevu smrt je sa/nao tek sedam dana nakon pogreba. Tpak - komentariše Balle - Siguran sam da bi se u situaciji u kojoj bi trebalo da bira između osvajanja Svetskog šampionata i odlaska na oéev pogreb, Arnold opredelio za prvu mogućnost, uz objašnjenje da bi njegov otac vise od bilo koga na svetu želeo njegovu pobedu”.

Boi je samo privremena, film ostaje V ; idevši Švarcenegerove performanse u „Gvožđu”, producent Ed Presmen je đošao na ideju da otkupi prava na filmsku efcranizaciju populamog stripa o Konanu Simerijancu, liku koga je njegov tvorac Robert I. Hauard, svojevremeno (desta davno) promevisao na stranicama magazina „Neobične рпсо”. Budući reditelj - Džon Milijus je u starni sinairao da bi, raznim „mač i magra” varijaeijama, „razblaženost” Konana trebalo vratiti cisto, izvomom mitu. Za svoje robusno iščitavanje lika, teško da je mogao naći lojalffijeg i zaiivalr.ijcg saradnika od Arnokiu Švmcenegerai Budući da se u živo,tu nije previše bavio Stanislavskim i Strasbergom. Arnold je na snimanju banuo sa