Ritam

FINE YOUNG CANNIBALS - THE RAW AND THE COOKED (London Records/Jngoton)

Posle četiri godine objavljivanja prvog albuma „Fine Young Canibals” grupa FYC se uspešno vratila na muzičko tržište novom pločom „The Raw And The Cooked”.! ako je izgledalo da su pesme Johnny Come Home” i „Blue” kratkog daha, izdavanjem novog albuma FYC su dokazali da nisu one hit-album wonder band. Nagoveštaj come backa FYC su imali instnt numerom „She Drives Me Creazy” čije se emitovanje na radio i tv talasima poklopilo sa uvođenjem eksperimentalnog treceg TV kanala kod nas, pa je spot

za ovu pesmu u programu Festovizije po glasovima gledalaca dogurao čak do četvrtfmala populame emisije Video Kup, u februaru ove godine! Ako je udama numera na albumu „The Raw And The Cooked” bez ikakve dileme „She Drives Me Creazy”, onda za mesto drugoplasirane ravnopravno konkurišu „Good Thing” i obrada punk klasika „Ever Fallen In Love” (prvo mesto na listi singlova 1978. po kritičarima NME-a!) rehabilitovanih Buzzcocksa. Visoko kvalitetan pop grupe FYC čiji je zaštitni znak soul obojeni glas pevača Rolanda Gifta, izdvaja ih iz nepreglednog okeana izvođača kao što su Rick Astley, Kylie Minogue, Jason Donovan, Sinita itd. i za slušni aparat predstavlja pravo osveženje od zvuka dominirajućeg trija Stock- Aitken and Waterman. Njihov zapaženi debi bio je duboko pod uticajem šezdeseti godina, a ovaj LP sa svojom modernom produkcijom istražuje mogućnosti soul popa u osamdesetim, dovodeći ga do nekih novih krajnjih granica. Preslušavši ovu ploču, Duško Piljakje izjavio: „Sad se jasno vidi sva površnost pseudo-soul grupe Simply Red koja samo zavodi ljude na pogrešan trag, daleko od pravog, izomog soula (sad se vidi, sad se zna, kome se Simply Red dopada)”. I zato: kanibali napred, ostali stoj!!!

Nebojša Mićković

MIKE AND THE MECHANICS - LIVING YEARS (WEA - Jugoton)

Zar Paul Youngu ide tako lose, kada se na ovakvoj ploči pojavljuje kao drugi glas, kad njegova fotografija nije mogla, бак, da nade mesto na omotu, medu fotografijama potencijalnih lansera „Stomak eliminatora”? Vrlo zlobno zapažanje, a što se nje (zlobe) tiče, neka vam sve bude jasno kada pročitate da potpisnik ovih redova OBAVEZNO gasi radio kada se na istom pojavi naslovni hit-singl sa ovog albuma, a o grupi Genesis misle sve najbolje samo do trenutka u kome ih je P. Gabriel napustio, i to zato što je tad bio mali. Da, da, taj Mike Rutherford jeste član (ozloglašenih?) Genesis, a ovaj projekat deo njegove „solo” karijere, kojom želi potvrditi status „ves- mladića”. Kakav mladić,

po pesmama koje piše, Rutherford je pubertetlija, čudi me da mu bubuljice ponovo ne iskaču! Na stranu neubedljiva, dosadna muzika, koja se na ploči nalazi otprilike zato što mu zbirku pesama niko ne bi kupio, ili - jo§ bolje - reklame instrumenata radi, ali kako sve to zvuči kada se, još, preko toga, peva kao da se skraćuju razlomci (ili ga učiteljica gazi dok recituje)... Isuse, Bože, grozno! Dali je moguće da postoji izvesna servilnost i u odabiranju muzike koju ćete slušati? Možda. Ova ploča je tipičan primer pružanja iluzije da (onaj koji je pravi ili kupuje, svejedno) radi nešto što ima smisla, nešto korisno. Onaje egzemplar surogata za sve ono što ne biste želeli da vas optereti, a ipak vas kopka. 0 Rutherfordovom kreativnom nivou dovoljno govdre njegovi tekstovi u kojima peva 0 veri u mudžahedine i Danijela Ortegu (?!?!?!) ili „zanimanje” za sitno-džeparoške priče iz geta, iz pozicije vlasnika skupih automobila i čoveka koji snima ploče u vlastitom studiju, a sve to u stihovnoj formi rime radi rime. Međutim, to i nije ono najgore. Osnovna nelogičnost ove ploče leži u klasičnom problemu svih TV (a i drugih) bajki - u njimaje sve čisto, velike Ijubavi se završavaju brakom 1 svi vidimo srećne mladence na venčanju, ali ne i ono što se

posle s njima zbiva - nema seksa! To je korišćenje „srednjeg” puta za uspeh: par nesretnih Ijubavi, malo generacijskog sukoba, po koji socijalni problem, i - super! - čitav život stade na dvanaesto-inčni vinil. Tipično američki, supstituenti postoje za sve, od bubrega do rok en rola! Nije li to vid kulturne revolucije? Bojan Žikić

DEPECHE MODE - 101 (Mute - ZKP RTV Ljubljana)

Nakon šest izdatih albuma i gomile singl-ploča, Depeche Mode su odlučili da rizikuju i objave prvi „live” album. Kažem „rizikuju” i mislim daje to isuviše blaga reč za takav potez, a samnom će se složiti svaki onaj koji iole poznaje karijeru ovog benda. Grupa koja udevet godina svog postojanja smesti šest LP-ja, koje je pre toga brižljivo isplanirala, grupa čije članove svake godine širom sveta proglašavaju za „najbolje obučenu”, grupa koja je najznačajniji predstavnik britanskog simfo-popa, grupa koja je u svim ovim godinama stekla imidž studijske-kult grupe koja sve svoje dobre stvari može da

izbaci (jedino) na pločama ili video spotovima, nikako na koncertima, dakle, grupa čiji je svaki когак ograničen na ~6vrsto tlo” studija, teško se može zamisliti kao sastav koji žari i pali stadionima sveta. A Depeche Mode su radili upravo to, ostavivši za kraj i krunu, Sjedinjene Države, dakle zemlju čija je publika (uglavnom) naviknuta na gitaru i bubanj i sve drugo proglašava teško probavljivim. „101” je i snimljen upravo u Sjedinjenim Državama, u Pasadeni, a pored tonskog zapisa, na tržište je izbačena i video kaseta. Ploča je savršeno producirana, toliko savrseno da su glasovi očito poprilično „peglani”, „šminkani” i nasnimavani, ali to joj ne umanjuje vrednost, baš naprotiv! DM i dalje jesu simfo-pop bend,dakle, grupa koja ne trpi tehničke nedostatke. U svakom slučaju, ploča predstavlja vrhunac njihovog rada i toplo je preporučujem i onome ko je DM fan, i onome ko za DM nije ni čuo: prvi će otkriti nove dimenzije slušajući „live” verzije poznatih DM hitova pomešanih sa glasovima publike, a ovi drugi će dobiti kompletan uvid u njihov rad i, polako, ali sigumo, nabaviti sve albume benda i kad-tađ preći u grupu fanova. Time je misija ove ploče potpuno isphnjena.

Zoran Grbić

53