Ritam

BOBBY BROWN - DON’T BE CRUEL (MCA - JugoJon) SHEENA EASTON - LOVER IN ME (MCA - Jugoton)

Posle prošlogodišnje, sasvim nezapažene ploče Jody Watley „Jody Watley” (MCA - Jugoton), nova ostvarenja Sheene Easton (Šina Iston) i Bobby Browna (Bobi Braun) predstavljaju prvi ozbiljniji susret domaćih potrošača vinila sa pojavom koja poslednjih dvadesetak meseci polako tnenja komercijalne cme populame muzike. U pitanu je The Sunset Sound, fenomen koji objedinjuje grupu izuzetno uspešnih izvođača, kompozitora i producenata krajnje srodnih autorskih osobina, ujedinjenih pod okriljem Black Music Division diskografska kompanije MCA, čija tehnologija rada neodoljivo podseća na manire holivudskih fllmskih studija. To nije nimalo slučajno - naime, matična baza The Sunset Sounda je Universal City - pet kvadratnih milja studija i poslovnog prostora u stcu North Hollywooda koji se nalaze u vlasništvu korporacije MCA Universal, podjednako uspešne i u fllmskom i u muzičkom biznisu. Tako je odeljak cme muzike MCA vođen iskustvom menadžera-veterana Jheryl Busby-ja i izvršnog producenta Louil Silas Jr.-a kao i zanatskim savršenstvom najcenjenijih cmim mainstream producenata (LA and Babyface, Timmy Regisford, Teddy Riley, Andre Cymone, Angela L. Wmbush itd.) u prošloj godini imao 6 №1 hitova na referentnoj Billboard-ovoj black listi i isto toliko na pop crossover listi, uz nekoliko platinastih debi-albuma, spašenih karijera i Grammy nagrada. Tri reči koje apsolumo objašnjavaju suštinu ovog fenomena su produkcija, pakovanje i marketing, za šta je ključni dokaz činjenica da nijedna od zvezda The Sunset Sounda ne izlazi iz okvira najordinamije mainstream prosečnosti (Bobby Brown, Pebbles, Jody Watley, Gladys Knight, New Edition, The Mac Band itd.), sa mogućim izuzetkom grupe Guy. Unutar te tri reči smešteno je i naličje čitave priče - sistem „pokretne trake” poznat iz nekih srećnijih vremena (Motown, na primer) i zastrašujuća efikasnost u proizvodnji i promociji svojih produkata putem mreže uticajnih klubova i soul-dance radio stanica što sve zajedno sini „stvami portret muzičkog biznisa u ’B9. godini, uspešnog i promasenog istovremeno” (NME, 28.1.1989, „Strip Mining”). Predstavljaju ći muziku i image svojih reprezenata potpuno pročišćen od bilo kakvih tvrdih, prljavijih elemenata i oštrih rubova. The Sunset Sound je zapravo potpuna suprotnost svim vidovima američne cme ULIČNE kulture koja je u osamdesetim dominantni i najvitalniji deo Pop-a (Hip-Hop, House, rap,...) isto kao što su antiteza gnevnim mladićima u Fila trenerkama i Adidas sneakersima, okićenim uncama sirovog, lose obradenog zlata upravo black-yuppies, srećno integrisani u američko društvo zajedno sa svojim Armani odelima i laganim CartierTiffany nakitom. Njihpvom načinu života savršeno odgovara bezopasna, neagresivna i u svakom slučaju do savrsenstva ispolirana mešavina saharinskih soul harmonija i plesnih, soft-fiink ritmova, nastala po uzoru na radove pionira ovog zvuka - tandem Jimmy Jam-Terry Lewis (Flyte Tyme) ali simplifikovana i banalizovana do prosečnosti. Zbog toga nijedan (dosadašnji) produkt The Sunset Sounda nije ni blizu kapitalnih ostvarenja soul-popa proisteklih iz Flyte Tyme radionice, kao što su malo poznato remek delo grupe Change-„Change Of Heart” ill već slavljeni „Control” Janet Jackson i „Hearsay” Alesander O’Neala.

„Don’t Be Cruel” je drug! samostalni album Bobby Browna nastao po njegovom napuštanju sastava New Edition koji ima reputaciju najveće tinejdžerske atrakcije cme muzike još od vremena grupe The Jacksons Five. Najveći deo te reputacije počivaoje na karizmi samog Bobbyja što njihove odvojene karijere i dokazuju - popularnost New Edition je u silaznoj putanji a Brown na putu do prestola najpopulamijeg cmog teenage-stara danas ispred sebe ima samo Michael Jacksona . Fenomenalan uspeh ploče „Don’t Be Cruel” to übedljivo potvrduje - preko 4 miliona prodatih primeraka samo u USA. (U celini „Don’t Be Cruel” je ništa drugo do savršeno precizno i dosledno sprovedena realizacija već iznesenih „temeljnih načela” The Sunset Sounda. Na omotu je fotografija (nakičerisano) eleganmog 19-godišnjeg Browna kojoj bi mogla odoleti samo neka hard-core obožavateljka Public Enemy ili Living Colour, ali ne i veći deo cme ženske tinejdžerske populacije Amerike. Produkciju su potpisali La and Babyface, zadovoljivši se plivanjem u vodama Jam/Lewis škole uz povremeno iznenađujuće koketiranje sa životnijim elementima preuzetim iz rapa i Go-Goa, ali prethodno dobro dezinfekovanih, za svaki slučaj. Tako osnovu naslovne „Don’t Be Cruel” predstavlja modifikovani Go-Go ritam, a protivtežu zapaljivom refrenu obezbeduje rap (koji, doduše, zvuči toliko autentidno kao da Luther Vandross recituje „Message” Grand Master Flasha u svom hektarskom kupatilu sa zlatnim WC šoljama). No, Brownu se ne može nipošto odreći karizmatičnost rođene zvezde i osećaj za hit - zahvaljujući tome kompozicije već promovisane kao singlovi predstavljaju svetliji deo ove ploče, a to su „Don’t Be Cruel”, furozni „My Prerogative”, lagana „Ronnie” (po svemu sudeći posvećena njegovom prijatelju, članu New Editionsa, Ronnie De Voe-u) i sjajni soul-pop „Every Little Step”. Na drugoj strani, balade otkrivaju nesavršenost Bobbyjeve pevadke figure jer se uprkos produkcijskom perfekcionizmu na momente oseća kompresija u njegovom falsettu koja obično označava sam kraj nečijih glasovnih mogudnosti, iako priznajem da bi od ovog devetnaestogodišnjaka bilo isuviše odekivati vokalnu ekvilibristiku jednog Marvin Gayea ili Alexander O’Neala. Finalni sud o plodi u svakom slučaju zavisi od tačke gledišta - sagledana u svetlu vrhunskih pop-soul ostvarenja kao što su pomenuti „Control” ili „Hearsay”, njoj jednostavno nedostaje težina i ozbiljniji kompozitorski rad (naročito u baladama). Uzimajući u obzir okvire tinejdžrskog fenomena u kojima deluje (a koje polako napušta) Bobby Brown sa „Don’t Be Cruel” pokazuje uprkos svemu talenat i kvalitet koji trenutno ima malo koja bela zvezda Teenybopa. Sheena Easton je prva značajnija bela pevačica kojaje svoje utočište našla u okrilju The Sunset Sounda, slobodno se prepustivši njihovom smislu za marketing, promociju i pakovanje. Tako se nekadašnja ljubimica ostvrskih domaćica (čije himne „9 To 5” ili „Working Girl” zbilja dolaze u red najgorih pesama osamdesetih) pojavljuje u ulozi vamp-zavodnice (vidi spot „Lover In Me”), posle tihog sloma njenog imagea nevinog čeljadeta. Za LP „Lover In Me” angažovan je crdme de la crdme R and B producenata - kompozitora - ponovo LA Babyface, zatim Angela L. Wmbush i razvikalni Jellybean a u svojstvu special guest stara pojavljuje se Prince čiji komadi „101” i „Cool Love” predstavljaju usamljena ostrva u mom konfekcije i prosečnosti koja dominira. „101” se posle Eurythmics-ovskog uvoda razvija u tipidno Priceovsku seksualnu fantazmagoriju žudnje i želje dok je „Cool Love” nešto stereotipnija, na tragu slabijih trenutaka „Love Sexy” (i ovo je kompliment). Ostatak albuma je, uglavnom, lako kvarljiva roba sa rokom trajanja od otprilike jedne sezone, sve dok neko novo videnje modeme dance-pop plode ne previa da na tržištu. Upravo zbog toga moja dva prsta ZA na ovoj ploči poklanjam najkonzervativnijim trenucima - „Without You” i „Fire And Rain”, potpisanim imenom Angele L. Wmbush (uzgred - da li se sedate njenog sjajnog singla „Angel” iz 1987.?). Dirljiva je že(ja svih uključenih u osmišljavanje i realizaciju ove plode da zakopaju Sheeninu prošlost i transformišu je u modemu pop zvezdu, ali je za to potrebno poznavati trenutak kada se tablica množenja mora zaboraviti. Ovako, poduhvat života Sheena Easton ostaje kupovina kude na Beverly Hillsu i to, zamislite, bez bazena, §to je zaista duboko „altemativan” potez u odnosu na snimanje ovakve ploče. „DON’T BE CRUEL”: „LOVER IN ME”: * *

Gordan Paunović

54