Ritam

FILM

VELIKI

(BIG) Penny MARSHALL, 1988. Tom HANKS, Elizabeth PERKINS, John HEARD, Robert LOGGIA distribucija: ZVEZDA FILM lO2 min.

Problem odrastanja očigledno je bio jedan od pokretačkih motiva bračno-rediteljskog para Rob Rajner/Peni Maršal. Nedavno smo gledali kako Rob ne može nikako da prežali detinjstvo i nostalgične uspomene vezane za prva bekstva od kuće. Izgleda da mu ni Peni nije to oprostila, pa je kao direktan odgovor na njegov „muški” fdm „Ostani uz mene” snimila „Velikog”, ultimativni feministički fdm. U njemu je glavni muški lik prikazan kao simpatični ali, ipak, nikad odrasli dečačić što je Roba sasvim sigumo uvredilo, pa se njihov brak übrzo raspao, Ako zanemarimo ovu, evidentno negativnu konotaciju, ostaje nam da zaključimo kako u veštini fdmovanja Peni Maršal nije ništa inferiomija u odnosu na svog bivšeg supruga. Reklo bi se čak, da je u nekim aspekthna (pre svega osećaj za tajming, i priznavanje publike), daleko superomija. „Veliki” je briljantan povratak na teren romantične komedije, u vreme četrdesetih kada su holivudskom komedijom vladali bizarni likovi i još bizamiji zapleti. „Veliki” je istovremeno i, zasad, optimalrio dostignuće sve popular-

nijeg trenda „role- reversal” filmova, zahvaljujući najpre Tomu Henksu, koji zaista sugestivno dočarava tudinca u svom telu, ni u jednom trenutku ne dopuštajući da njegova gluma prede u manir ili nedajbože hofmanovsko šmiranje. Henksov dvanaestogodisnji školarac, nije bravurozno odglumljen klinački lik; on je autentični klinac iz susedstva, esencija životne radosti zatočena u nezgrapnom telu tridesetogodišnjaka. Nepravedno je, medutim, isticati Henksa kao jedinu vrednost ovog filma. Kompletna glumačka ekipa briljira. Elizabet Perkins je surovo ženstvena kao neurotično-nezadovoijena jupijevka. Džon Hard džentlmenski diskretan kao njen dosadni udvarač. Robert Lođa cinično-dostojanstven kao Henksov uvidavni poslodavac, a mali Džarid Rašton jednostavno fascinantan kao prerano sazreli Henksov školski drug. I upravo scene sa Henksom i Raštonom; kao i neodoljivi „ljubavni” dijalozi Henksa i Perkinsove, održavaju „Velikog” čitavim tokom r.a najvišem nivou. Reži ja Peni Maršal, pritom rti trenutka ne zaboravlja da se bavi vrlo neopipljivim stvarima, uvek vodeći računa o tečnom izlaganju price, što Maršalovu bez konkurencije dovodi na sam vrh ženskinja koje se bavi sedmom mlatiparom.

Dragan Jeličić

D.O.A. (NALAZ: STIGAO MRTAV)

(D.0.A.) Rocky MORTON, Annabel JANKEL, 1988. Dennis QUAID, Meg RYAN, Charlotte RAMPLING, Daniel STERN distribuclja: UNION FILM tngaiye: 96 min.

U komercijalno uslovljenoj kinematografiji, kakva je holivudska, ponavljanje uspešnih momenata „iz prošlosti” sasvim je legitiman postupak, bez obzira koliko se takvi zahvati često graniče sa besmislom. Ako sada zanemarimo kriterijume izbora odredenog filma, manje ili vise poznatog po svojim kvalitetima, onda se kao osnovni problem ove vrste produkcije nameće pitanje odnosa prema izvomiku i tradiciji kojoj pripada, a koji se kreće u rasponu od obožavalačke privrženosti, preko komercijalnog „osavremenjivanja” do ironičnih persiflaža. Koji će od ovih pristupa rezultirati novim kvalitetom zavisi od ugla gledanja, kako autora tako i samih gledalaca. „Dead On Arrival” rimejk je istoimenog filma iz „najcmje” noir serije koji, nažalost, osim najtvrdokomijim posetiocima kinoteke, nije poznat velikom

broju gledalaca. Ipak, i bez poređenja sa izvomikom, očigledno je da se nova varijanta „D.O.A” kreće po opasnoj granici stilske nedoslednosti. Scenarista Carls Edvard Poug na konzervirani zaplet samo jenadgradio znake vremena, zadržavajući sve one glavne značajke obrasca - übistvo, gresi i duhovi prošlosti, cinizam glavnog junaka, prepametne replike... No, ako se pod plaštom žanrovskih konvencija i mogu opravdati prilično apsurdan zaplet, tanušni likovi i nedostatak pravih motiva, vrlo je teško u istom svetlu opravdati rediteljsku ambalažu tandema Anabel Dženkel - Roki Marton. Koristeći se najrazličitijim postupcima, od naturalizma do artificijelnosti videa, Dženkelova i Morton se istovremeno kreću izmedu ekstrema stilskog poštovanja i njegovog parodiranja. Dolazed evidentno iz video produkcjje, reditelji su iskoristi-

li tradicionalnu ekspresivnost žanra i upotrebili je kao svoj najubojitiji adut, naravno koristeći se instrumentarijem video ekspresivnosti. Tako neki važni delovi radnje bolje deluju kao video spot a mnogo manje znače u funkcionalnom smislu, pa ako se rediteljska nesistematičnost zbroji sa manjkavostima scenarija opravdano je pitanje koliko se ovaj film oslanja na kvalitete istoimenog prethodnika. Nedostatak dramaturgije i stilističke dorečenosti, međutim, delimično su nadoknadili dličan dizajn (još jednom o spotovima), furiozni tempo i, pre svega, šarm Denisa Kvejda u naslovnoj ulozi, pa stoga na izuzetnu efikasnost treba prikačiti još jednu zvezdicu.

Dejan Kovačević

61