Ritam

JEDNOSTAO

PRINCEZA NEVESTA

(THE PRINCESS BRIDE) Rob REINER, 1987. Cary ELWES, Mandy PATINKIN, Chris SARANDON, Peter FALK distribucjja: KOSOVA FILM trajanje: 98 min.

Bajke za decu su zahvaljujući Vladimiru Propu, sovjetskom folkloristi, detaljno analizirane strukturalističkim metodom. Jasno je da postoje glavni junaci, njihovi poverenici i saradnici, princeze, nemani i

zli ljudi koji sprečavaju snage dobra. Pa, ipak, bajke i dalje nesmetano borave na svojoj teritoriji kojoj mitovi, istorija i ideologija ništa ne mogu. Upravo takav je i slučaj sa Robom Rajnerom i njegovim filmom „Princeza nevesta”. lako se pominju porekla nekih od likova (Španac i Sicilijanac) sve je duboko skriveno u svetu bajki. Film „Princeza nevesta” izuzetno precizno je urađen. Dečak je bolestan i zabavlja se video-igrama, tehnološkom spravom koja zahteva veštinu rušenja, Posećuje ga deda (Piter Folk) i nudi mu staromodnu bajku u kojoj se konstituišu elementame emocije. Dečak pod uplivom „sporog medija” kakav je knjiga počinje dase identifikuje sa njenim junacima i „brine” za njihovu sudbinu. U poslednjih desetak godina „bajke za odrasle” su nametnule nova pravila literaturi za decu, a samim tim i filmovima za decu. „Nezavršena priča”, „Gospodar prstenova” (crtani film) i „Legenda”, u bajkovite price unose dozu misticizma. Kod Rajnera nema misticizma več jednostavnosti karakteristične za redukcionistički postupak koji pretpostavlja da se od manjeg stvara veće. Mnogima se ovaj film neće učiniti posebno provokativnim. Uostalom, ponekad nije lose videti pobedu dobre duše. Još ako nam priča stiže od strane Pitera Folka kojeg je Venders unapredio u filmskog andela zadovoljstvo je kompletirano.

Saša Radojević

PLESNO

SALSA

(SALSA) Boaz DAVIDSON, 1988. Robby ROSA, Rodney HARVEY, Angela ALVARADO, Moon ORONA distribucija: CROATIA FILM (гајацје: 97 min.

Latino ritmovi se periodično pojavljuju u populamoj muzici i to, kao po pravilu, skoro uvek zbog kratkotrajnog osveženja. Bilo da je rep o džezu, plesnoj muzici ili šlagerima, latinoamerićka muzika se probila (kao doza egzotike i Kariba) u urbani život građana. Tek je sa novim talasom i Kidom Kriolom iskazana samosvest rasne izmešanosti. Kod Kida nema nikakvog kompleksa. Naprotiv, on je nakon iskustva Black Power pokreta svoj look „tropskog gangstera” uzdigao na nivo aksioma o pravom muškarcu. Plesni filmovi nove gen6racije neminovno se referiraju na „Groznicu subotnje večeri” i Džona Travoltu, na pies kao dril i pies kao manifestaciju individualne slobode. U filmu „Salsa” koji je stvoren na krilima velikog uspeha „Prljavog plesa” prisutni su mnogi motivi iz prethodne rečenice.

U filmu „Salsa”, medu Portorikancima, gotovo da nema belog lica iako se radnja đešava u Americi. Uprkos toj etničkoj integrisanosti u američko društvo, Portorikanci žive kao u getu. Imaju sve što i mnoge druge američke porodice srednje klase a opetžive u getu?! Ta činjenica može da se poveže sa audio-judeo-vizuelnim univerzumom u kojem caruju Golan i Globus, producenti filma „Salsa”. Jevrejstvo nameće i drugim narodima čvrsto jedinstvo u dijaspori. Glavni junak filma „Salsa” (Robi Roza) sanja san o odlasku u Portoriko, ali to je nedovoljno obrazložen objekt želje. Zašto u Portoriko? Da bude na području večnog Sunca, pesme, igre i na svojoj zemlji. Pa sve to ima i u Americi! Socijalni bekgraund se kreće tragovima koje je postavio Džon Travolta u filmu „Groznica subotnje večeri”. Pored plesa kao emancipacije tu su prisutni religiozni,socijalni i element! tinejdžerskog filma nostalgije, Medutim, u filmu „Salsa” Robi Roza samo u ekspoziciji priče oseća socijalnu presiju. U toku filma to se ne primećuje a peripetije kroz koje

prolazi nisu rezultat dramskog progresa, već mehaničkog kalemljenja problema koji potičujedino od Rozinog „paunstva”, narcizma. U filmu „Groznica subotnje večeri” Travolta pobeduje portorikanski plesni par, ali im poklanja nagradu priznajući da su bill bolji od njega. Robi Roga u filmu „Salsa” bori se jedino protiv svog narcizma kojeg pobeduje pomoću svog narcizma. Ova shizoidnost bi bila dovoljna da izgubimo svaku nadu u intrigantnost ovog filma i prepustimo se magičnoj frenetičnosti latino ritmova, ali i to je deo eskapističke ponude (velikih diskografskih kuća) obojene sintisajzerima. Salsa bez velikog orkestra sa mnogo duvača i nije prava salsa. Hipertrofiju disko saunda samo delimično spašavaju solidno uradene koreografije plesa u masovnim scenama, što barem nagoveštava da je rezultat mogao biti znatno povoljniji da je Dejvidson (serijal „Sladoled od limuna”) iskoristio deo svog bogatog iskustva u radu na tinejdžerskim filmovima.

Saša Radojević