Ritam

atrnosferi mogli jedino bili tretirani kao antikomunistički, dakle i nepodobni za objavljivanje. Kao neretko u takvim slučajevima, istina je na sasvim drugoj strani, te je. Mago receno, nedotupavno le Kareovoj književnosti davati „antikomunističke” epitete. Iz prostog razloga što je ona najmanje to. Možda nije argument, ali je kao ilustraciju dovoljno navestì da le Kare za sebe tvrdi kako je čdvek socijalističkih političkih uverenja, a da glasa za socijal-demokrate. U svakom slučaju, posto je le Kare danas čak i u Sovjetskom Savezu delimično dopušten, objašnjivaje i njegova sve primetnija prisutnost na jugoslovenskom medijskom prostoni. gde mu, dakle pored televizije i izdavača knjiga, sve više pažnje raznim povodima posvećuju i novine, pa i specijalizovani časopisi. Osnovni biografski podaci govore da je le Kare roden 19. oktobra 1931. godine u gradoću Pol, u engleskoj pokrajini Dorset Veci deo detinjstva, posle ranog razvoda roditelja, proveo je sa ocem, čovekom koji je po socijalnoj hijerarhiji pripadao nižoj srednjoj klasi, ali opsednutom ambicijama koje su uveliko prevazilazile ovaj status. Da bi, ako veé nije mogao sebi, bar svojim sinovima (imao ih je dva) obezbedio ~u-speh speh u životu”, to jest pripadništvo najvišim društvenim slojevima, poslao ih je u skupe privalne škole. U jednom intervjuu le Kare je izjavio kako veruje da je otac u tu svrhu čak i krao pare. Bilo kako bilo, tek le Kare je pošao u privatnu školu Serborn i tako, kako sam kaže, „ušao u obrazovnu sredinu iše klase”, u kojoj se, međutim, „osećao kao špijun: nisam imao socijalno zalede, pä sam fnorao štošta skrivati i izmišljati - čitavog života stidim se zbog toga!” Valjda i stoga u šesnaestoj godini napušta ovu skolu, a otac ga šalje u Švajcarsku, na Univerzitet za strance u Bemu. No, ovde ostaje santo godinu dana, da bi se 1948. našao u Berlinu, a potom - sada kao vojnik - i u Austriji. Sledeée dve godine, kako navode sturi podaci, radi u obaveštajnom odeljenju engleske armije, sa zaduženjem da sakuplja informacije po izbegličkim logorima. Ako je u ovom periodu dovoljno i dobro upoznao hladnoratovsku atmosfera prvih poratnih godina, te „psihologiju ljudi bez domovine”, što će itekako znati da iskoristi u svom buducem radu, ne manje važne za isti rad biće njegove studije na Oksfordu, u prvoj poiovini pedesetih, te boravak u Itonu, gde ée se po diplomiranju zaposliti kao nastavnik. Jer u Oksfordu, a naročito Itonu, 'najprestižnijoj engleskoj privatnoj srednjoj školi, le Kare se ponovo sreée sa visokom britanskom klasom, upravo onim njenim predstavnicima predodredenim za najviše državne funkcije, Godinama kasnije, osvrćući se na ovo razdoblje svog života, le Kare će reći: „Shvatio sam tada da su ovakve institucije protiv sveta i života, da nema nikakve nade da njihovi polaznici ikada stupe u normalan ljudski kontakt s Ijudima kojima jednog dana treba da vladaju”. Ovaj stav postao je, u krajnjoj liniji, temelj

le Kareove literame ideologije, polazište odakle je nadgradio čitav život, iluzije, retke i jalove pobede a globalne i dugoročne poraze svog „Cirkusa”, sedišta tajne britanske službe koju je preveo u simbol uzaludne ođbrane ruševina nekada moćne Imperije, čiji šu imaginarni sjaj i neuporedivost, naspram realne beznačajnosti, postojali jedino još u glavama od malena indoktrinisanih upravitelja države i sveta. Napustivši nastavničku profesiju, le Kare ulazi u diplomatsku službu, da bi, najpre, dve godine bio drugi sekretar ambasade Velike Britanije u Bonu, a zatim i godinu dana konzul u Hamburgu. Za ovaj nemački, „diplomatski” period le Kareovog života, između 1961. i 1963, vezanje i početak njegove literame karijere. Kako tada, po engleskom zakonu, službenici u diplomatiji nisu smeli da se koriste svojim imenom ukoliko su hteli da objavljuju knjige (pa bile one i dečje slikovnice), to je i Kornvel za svoj prvi roman, „Telefonski poziv za mrtvaca” („Cal! For the Dead”) morao smisliti pseudonim - ime Džon le Kare, makoliko njegovo poreklo kasnije bilo mistifikovano očitim mu francuskim prizvukom, nastalo je, kako tvrdi sam pisac, sasvim slučajno. Već trećim romanom, napisanim takode u Nemačkoj, „Špijun koji se sklonio u zavetrinu” („The Spy Who Came In From the Cold”), le Kare je skrenuo na sebe pažnju svetske javnosti. Knjiga je postala bestseier, pokupila brojne nagrade i dobila sjajne kritike. Za nju je čakjedan Grejem Grin, nesumnjivi autoritet na polju špijunske fikcije, rekao da je najbolja špijunska knjiga koju je ikada prpčitao. Nije naodmet napomenuti da je tržišni uspeh ovog romana neposredno povezan sa eskalacijom „paperbac” izdanja, koja su u ovom periodu od književnosti i knjiga načinili doslovno potrošnu robu. Špijunska književnost je tada imala jednog aktuelnog velikog autora, Jana Fleminga, čije su, danas već legendame, avanture Džemsa Bonda dostizale milionske tiraže. Le Kare je dočekan, i prihvaćen, kao Flemingov antipod. Uspeh koji je postigao „Spijunom...” naveo je le Karea da napusti diplomatiju i postane profesionalni pisac. Siedili su odgovarajući uspesi: „Rat u ogledalu” (The Looking Glass War”) i „Mali grad u Nemačkoj” (A Small Town in Germany), da bi početkom sedamdesetih le Kare načinio kratkotrajan, i neuspešan, izlet van žanra. Vrhunac njegove dosadašnje karijere pada, svakako, u drugu polovinu osme decenije, kada, u roku od pet godina, objavljuje krucijalne naslove svog opusa, objedinjene u takozvanu „Smajlijevn trilogiju”. „Dečko, dama, kralj, špijun” („Tinker, Tailor, Soldier, Spy”), „Plemeniü dak” („The Honourable Schoolboy”) i „Smajlijevi ljudi” („Smiley’s People”), uveli su u istoriju špijunske književnosti jedan u buducnosti nezaobilazan lik, dobroćudnog, dežmekastog špijunskog „antiheroja”, briljantne pameti i nepogrešivog profesionalnog instikta, oba-

veštajca koji nikada ne nosi pištolj, Džordža Smajlija. Doduše, Smajli se, kao epizodista, pojavljivao i u ranijim romanima (već u „§pijun..,”), ali tek sa trilogijom u kojoj se obračunava sa Karlom, šefom sovjetske tajne službe, postaće lik s kojim će se identifikovati celokupno le Kareovo stvaralaštvo. Rečeno je već da se iza precizno, ponekad čak veristički dočaranog špijunskog sveta, u le Kareovim romanima krije jedna sofisticirana slika raspada sna o britanskoj veličini, slika vremena u kojem je došlo do radikalnih promena u shvatanju Britanije od strane samih Britanaca, pre svega od strane establišmenta, vrhuške koja je samom svojom prirodom na sebe preuzimala prerogative i funkcije „bogomdanog”, „idealnog” britanskog sistema. U tom smislu, le Kare je zapravo savršeni svedok sumraka, pa i defmitivnog padé siine, interkontinentalne Imperije, i svih posledica što je ovaj pad prouzrokovao. Le Kare je, tako, jedan od najvećih pisaca epohe u kojoj su moé i autoritet Ujedinjenog Rraljevstva dovedeni u pitanje preraspodelom inicijative i uticaja u svetu, nezaustavljivim procesom dekolonizacije, i, zbog ovoga, relativnim osiromašivanjem nekada prebogatih kolonija. Dok je većina metropola i uspevala da pronađe nove, prilagođene puteve do (starog) bogatstva, dotle je Britanija izgubila brojne pozicije, i vekovni status prve planetame sile zamenila - za taj standard nezadovoljavajućim - petim mestom na tabeli svetskih moćnika (u doba gospođe Tacer i šestim), upravo zahvaljujući neozbiljnom, stvamoj situaciji neodgovarajućem, predugom trajanju mita o sopstvenoj nadmoći. Le Kareovi junaci su stvoreni na toj osnovi. Sovjetska „krtica” (termin koji je, inače, preuzevši ga iz KGB-ovog „vokabulara”, le Kare učinio sastavnim delom rečnika svake profesionalne špijunske službe) Bil Hejdon, recirao, u najvećem le Kareovom romanu „Dečko, dama, kralj, špijun”, tipičan je primer pripadnika establišmenta koji je, kako kaže le Kare, ,„odrastao sa predrasudom da je roden kao beba Imperije, kao neko ko je odreden da vlada, a potom ušao u svet u kojem mu je istorija oduzimala sve igračke. Za takvu osobu to je, čini se, mnogo uverIjiviji razlog za izdaju, no bilo kakav brzopleti prostaljinisticki marksizam koji se ne može ozbiljno održati nakon studija”. Jasno, i le Kareòvi pozitivci određeni su ovom kolektivnom svešću establišmenta. I baš zbog ove činjenice ne sme se prenbreći da Sovjetski Savez i komunizam nisu jedini njihovi neprijatelji. Bezbrojne stranice le Kare je posvetio specifičnoj vivisekciji odnosa britanskih obaveštajaca prema američkom „rodaku”. Pored tradicionalne, latentne netrpeljivosti koja postoji na ovoj relaciji, treba imati u vidu da su upravo Amerikanci ti koji su Englezima uzeli veliki deo milenijumske slave. Uostalom, le Kare je eksplicitan: ovu, civilizacijsku „kradu” Brilanci nikome'nisu oprostili. Sami su, pak, poslednji u nizu krivca za nju.

Dragan Petrović