Ritam

DEFECTIVE STORIES C. BURNS

STRIP

Pravi „tvrdi krimić,

samo nekako ... defektan

Charles Bums, autor „defektnih” priča koje ste imali prilike da precitate u drugom i ovom broju RITMA, jedan je iz niza veoma zanirnljivih mladih autore koje je početkom osamdesetih oko sebe okupio Art Spiegelman, osnivač i urednik sada već kultnog časopisa „RAW” („sirovo”). Spiegelman koji spada rneđu ključne ličnosti američkog undergrounda, a nedavno se proslavio ~Maus”-om, pričom na kojoj je radio punih petnaest godina, pokrenuo je „RAW” kao „grafički magazin koji je izgubio svoju veru u nihilizam”. Slogan u ovom slučaju zaista odgovara stvarnosti: radi se o pokušaju da se, van glavnih tokova američke strip scene, pronađu načini da se ponovo pronađe izgubljeni subverzivni naboj, ovaj put primeren osamdesetih godina. Pri tome je odnos prema samom undergroundu daleko od toga da bude nostalgičan - upravo to i čini „RAW vrednim pažnje - a subverzija o kojoj je reč ograničena je pr na medij nego na društvo u globalu. Moždaje suviše smelo porediti ono sto se sa „RAW-om dogadalo sa onim što je, nešto ranije, pokušala „treća generaeija” jugoslovenskog stripa. U svakom slučaju Bums je, posle Spiegelmana i Marka Beyera, trenutno jedan od najzanimljivijih „nezavisnih” američkih autore. lako po svojoj Struktur! zaista podsećaju na „tvrdo kuvane” detektivske price, „Defective stories” su, u mnogim aspektima, stvamo „defektne”. Već na prvi pogled je jasno da Bumsovglavni lik, El Borbah, ne odgovara uobičajenoj predstavi o njujorškom privatnom detektivu. Triko i maska, kao i nadimak, u stvari odgovaraju jednoj vrsti kečezkečkena koja je poslednjih godina sve populamija na američkom Zapadu (otuda španski ulicaj), Ree je, dakle, u travestii, i u doslovnom i u prenesenom smislu: El Borbah svojom maskom naglašava odbijanje da se ukloši u grad u kome živi, cime je ono što je u kla-

sičnom krimiću samo naznačeno u ovorn slučaju dovedeno do ekstrema. Karakterološki, on predstavlja jedan korak dalje od Mikea Hammera - maska služi demaskiranju agresivnosti i primitivizma. Upravo se u tome ogleda Bumsov metod izazivanja defekta tj. subvezrije: on se služi ekstremnostima upravo do tačke u kojoj priča poćinje da biva groteskna, ali se ne usuđuje da sasvim razori narativno tkivo. Zadovoljava se time da ga ozbiljno ošteti. Sličan postupak može se uočiti i u građenju fabule. Naravno da svet u kome se El Borbah kreće daje veoma sumomu sliku, čijoj Uaustrofobičnosti znatnoJoprinosi Brunsov krut i šematizovan crtež. U pitanju je apokaliptična vizija pravca u kome se kreće američko društvo, vizija koja kao da je bez ostatka preuzeta od rađikalno levih teoretičara. Ljudi koji se pod uticajem industrijske zabave pretvaraju u robote, korporacijé koje od potrošača stvaraju zavisnike... Bumsove price nisu ništa drugo do konkretizacije metafora koje su bile u opticaju krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. Tu je, mislim, i najslabija tačka ovog delà. Naravno, stvar je čitaoca da li će pristati na tako uprošćenu sliku; nisam siguran da li autor zaista veruje u nju ili želi da joj se suptilno naruga. U oba slučaja, defekt je tu. Na kraju treba reći da se kriza u jugoslovenskom izdavaštvu ovaj put na nesreéu podudraila sa nizom veoma značajnih dogadaja u svetskom, a naročito u američkom stripu. Rada normalan protok informadja jednoga dana opet bude uspostavljen, biée neophodno nadoknaditi mnogo toga. RITAM se nada da éepomoéi da se, kad se to konačno desi, ne krene baš od samog početka. Stripovi koje u njemu citate biée deo tih napora.

Dejan AnaslasUević

44