Ritam

nezavisno mislećih grupa Pogledajte tu generaciju - Throwing Muses debi - 1986, The Pixies (1986), 10 000 Maniacs najbolji LP (1987) - uz R.E.M., The Replacements, Violent Femmes - oni možda svi zvuče različito, ali duh im je isti - autsajderski. 10 000 Maniacs su ime dobili zahvaljujući grešci - neko od osnivača je pogrešno upamtio ime kult-horor filma 2000 Maniacs - sve to u želji da budućim promoterima stave unapred do znanja da „ne sviraju obrade Led Zappelin”. Gitarista Robert Buck i klavijaturista Dennis Drew bili su u prvobitnoj postavi u koju su redom dolazili i basista Steven Gustaphson, bubnjar Jerome Augustyniak, ritam gitarista John Lombard (vise nije u grupi) - Natalie je tada, 1980-81 bila samo šesnaestogodišnja učenica (sada ima 25) koja je redovno dolazila na happeninge ranih 10000 Maniacs i jednostavno bila primećena - jednog dana su je nagovorili da, pored još nekih ljudi, pokuša da izaše na binu za vreme žurke na kojoj su Maniacs svirali i otpeva bilo šta. Natalie je improvizovala na tekst tog popodneva naučenog poglavlja iz svog udžbenika - „Irvasi su stočni fond Laponije”... JDobro je izgledala, divlje plesala po lokalnim klubovima (a to je posebna priča - njeno autistično plesanje sa samom sobom i danas je deo njihovog nastupa) i imala sjajan muzički ukus (volela je Brian Fenyja, Brian Enoa i reggae). Prosto je morala da zna da peva bolje nego što sam ja svirao bas” - kaie Gustafson. Merchantova se sjajno uklopila u bend pet godina starijih momaka, samo mama nije videla u tome ništa oduševljavajuće: „Nije nigde pričala da je član grupe, ali nije propuštala nijedan nastup”, tvrdi Drew. Jskradala bi se iz kuće”, dodaje Gustafson, »njena majka je mislila da mi idemo sa orgije na orgiju i prodajemo droge iz našeg tajnog skladišta...” „A mi smo ih samo kupovali” dodaje Drew. J bili smo samo na jednoj orgiji”. »Ne sa njom, verajte”. Ipak, bend je bio kao obećanje da postoji svet i van Jamestowna Posle snimanja ranog LP-ja „Human Conflict Number Five” i LP-ja „Secrets Of I Ching” na vlastitoj etiketi Christian Burial Music, Maniacs su počeli sa tumejama. Nastupi u Engleskoj su im doneli ugovor sa Elektrom i album „Wishing Chair”, za čijeg producenta su sami izabrali Joe Boyda, čoveka čija slava počinje sa albumima britanskih folk grupa iz šezdesetih - Fairport Convention pre svih. Ovaj susretje bio iznenađujuć za obe strane - bend nije mogao da shvati zašto Boyd leži na kapču i hrče ispod današnjih novina dok oni pokušavaju da snime pesmu, a Boyd nije razumeo šta ove novajlije hoće od njega - svoju producenlsku karijera on je i zasnovao na nemešanju u ono što muzičar žeh da uradi, a pogotovo ne intervencijama u aranžmane i kompozicije. Maniacs su, opet, želeli da nešto nauče između ostalog.

a puštanje da rade šta hoće su doživljavali kao nebrigu. „Wishing Chair”, mada šarmantan ali i prilično mutan folk album pojavio se 1985. i komercijalno propao. Za iduću priliku Elektra im je nametnula novog producenta - Petera Ashera, poznatog kao producenta ploča James Taylora i Linde Rondstat, čiji je i menadžer - efekat je bio drastično drugačiji u svemu. Asher je maltretirao svakog ćlana grape ponaosob govoreä im da su nesposobni i da će dovesti studijske muzičare da odsviraju ono što oni ne znaju. Namučeni već i preseljavanjem i četvoromesečnim življenjem u Los Anđelosu kog su mrzeli, Maniacs su celu afera završili sa „In My Tribe”, draguljem pop muzike osamdesetih, predivnom malom-velikom pločom koja samo izgleda folk - ustvari je po svemu najčistiji pop produkt na tragu ključnih pop izdanja sedamdesetih (Blondie - „Рагаlele Lines”, Talking Heads - „77”).

Jin My Tribe” je kolekcija na kojoj je ne-urbano poreklo Maniacsa pretvoreno u univerzalan jezik pop melodije sa uverenjem deteta koje priča svoju priču bez obzira šta o njoj misle odrasli u tom trenutku. Kao dobre bajke koje traže da se ponavljaju klasična jednostavnost kojom se povezuju sa slušaocem na prvo slušanje ostaje ne samo da traje već iznova pričinjava nova zadovoljstva Natalie i dalje živi na spratu u kući njene majke - skoro asketska soba, sa detinjastim detaljima kakav je porculanski čajnik u liku Duška Dugouška ili čupavi meca u uglu kreveta. Sam naziv nove ploče - „Blind Man’s Zoo” izvučen je iz igre koja se pominje i u dečjim knjigama (kao naše „Ćorave bake”, ali deçà koja su jurena moraju da oponašaju i zvuke različitih životinja - otud „Slepčev Zoo park). - žanr dobro zastupljen u biblioteci Merchantove. Ona sama planira da napise i ilustruje knjigu za decu do kraja 1989, pošto zavrse tumeju. Na jednoj fijoci stoji trag devojačkog usamljeništva i samopotcenjivanja - ispisana rečenica

„BELA JE NESREĆNA U UUBAVI” (što, uzgred, trenutno ne važi za Natalie). Mada nije religiozna u konvencionalnom smislu, njena soba je puna ostataka katoličkog devojaštva Iznad vrata radne sobe stoji natpis „KRV ISUSA HRISTA TE JE OGISTILA GREHA”, a još gomilu predmeta sačuvala je kao uspomenu na baku. „Dobar deo tog jezika Biblije je krasan, a uvek sam volela izgled crkve. Г ne pokušavam da se tome oduprem. Izlgeda tafco umirajuće Natalieina identffikacija sa žrtvama nasilja, bola i uništenja, tako uočljiva od najranijih pesama, „Му Mother The War” i „Grey Victory”, do poslednjih - „What’s The Matter Over Here?” i „Please Forgive Us” otkriva neke njene najranije fascinacije; „obožavala sam stare slikovnice koje je moja baka sačuvala, ali sam sa njih odmah prešla na knjige kao što su Heiter Skelter, Stakleno zvono i memoari Benita Musolinija - čitala sam dosta o genocidu nad Jevrejima”. Njena osetljivost na moralna i politička pitanja odvaja je od veseljaka iz benda oko nje. Biti vegeterijanac, boriti se za prava životinja u najmanju raku je nepristojna delatnost u Jamestownu, NY staeL „Blind Man Zoo”, njihov najnoviji album, provokativna je ploča na tragu „In My Tribe” mada je ne dostiže (s drage strane na njemu je jedan od najblistavijih momenata uopšte „Trouble Me”, pesma napisana za Natalieinog oca koji se našao u bolnici boreéi se za svoj život). „Osim te pesme, osééala sam da izbor pesama za album mora biti rakovođen nekom zajedničkom idejom, nekom témoin koja bi ih okupljala. Ta tema je izdaja. „Eat For Two” (o trudnoä tinejdžerke) je o izdaji samog sebe, „The Big Parade” (o vijetnamskom ratu) je o naciji izdatoj od svojih građana, „Please Forgive Us” (o intervenciji u Nikaragvi) je o naciji koja izdaje drugu riaciju, „Hateful Plate” (o zapadnom imperijalizmu u Africi) je o rasi koja izdaje drugu rasu”, „Poison In The Well” (o trovanju prirodne okoline) je o kompanijama koje izdaju Ijude”. Daleko od prvobitnih izmaghca kriptičnih ljubavnih i pobunjeničkih pesama sa prvih ploča, na „In My Tribe” i ovogodišnjem „Blind Man’s Zoo”, 10000 Maniacs osvajaju direktnošću i zrelošću, kojom nekoj terni pristupaju ostajući romantični, naivni i nevini kakva najbolja pop muzika i jeste. Ovo ne bi bilo moguće da Merchantova ne uspeva da u ozbiljnost i muzičku kompetentnost benda übrizga svoju prirodnu težnju da se brine za svet oko sebe, koja postaje razoružavajuće onog momenta kad dopusti sebi da se zaboravi i sklizne u snoviđenja, Natalie Merchant prosto kaže da je njihov posao takav da su stalno u detinjastoj i neodgovomoj sredini (rokenrol) i da baš zato bar oni moraju da budu maksimalno odgovomi. Natalie je divna i zato ne želi ništa da priča o tome koliko je puta plakala noću da bi se to i ostvarilo. priredba i uredba: D.A

10000 MANIACS

15