Ritam

u Amend snimamo defmisanije i kraće verzije pesama od koncertnih zato što mislimo da je to jedini put da se ovo postigne i osvoji široka publika za afiricku muziku.” Yousov afro-američki pristup nije sa „The lion” za sad dorpo do cmačke publike u SAD, verovatno najvećim delom kao posledica ograničene reprezentadje N’Doura putem koncerata po mestima na kojima se bêla i cma publika retko prirodno susreću (i-zuzetak je New York, gde je nastupu u New Ritzu prisustvovala mešana publika - broj njih ; 3 000) - slušanje egzotičnih muzika Trećeg sveta i tako je do sad bio hobi bolje i srednje stojećih belih skupljača ploča. Suprotno želji da se istraže svoji koreni, koju izgleda ima samo liberalna cma inteligendja, prosečni američki cmac obično nije ni malčice zainteresovan za nekakve još-goreživuće jadnike iste boje kože, a muzika koju donose može mu se činiti samo još manje razumljivom od bele rock i pop muzike jer mu je njen društveni smisao skoro potpuno nejasan. Ipak, N’Dour je učinio do sad najupečatljiviji napor da u pop prodre okupljajuća moć afro-muzike uživo i dubina osećanja koja je nose - kod Yousou N’Dora, jednog od najvećih autora u afro-popu ikada, опа su razumljivija Evropljaninu i Amerikancu vise nego bilo kad pre. Ja sam nova generadja afričke muzike. Dolazim iz modemog grada, Dakara. Kad sam počeo da sviram izvodio sam tradidonalnu muziku; nisam razumeo nijednu dragu, osim možda kubanske muzike. Ali kad sam došao u Evropu i poslušao te zvuke oko sebe, posle 1984. sam razvio novi pristup: hteo sam da pomešam ponešto od onog što sam čuo sa onim sa čim sam odrastao slušajud. Susreo sa Gabriela i Simona; sad sam novi čovek, puno otvoreniji. Želim da se menjam. Ja sam Afrikanac, da, ali bih želeo da sviram muziku svima Ali moj identitet je afrički - to se nikad neće izmeniti.” Yousou N’Dour je prvi koji svetu neće prodati afričke ritmove - već afrički identitet

SALIF Hi

Bilo kako bilo, ako su Yousouove ploče otišle najdalje što se moglo u pretvaranju tradidonalne muzike u svetski pop, prilagdavajud ustvari pop muziku originalnom afričkom sadržaju (rnada se fini kao da se dešava obmuto), SALIF KEITAje onaj autor kroz fije se delovanje u poslednjih deset godma prelamalo sve ono što tek skovanu uslovnu odrednicu „afrički soul” fini manje nategnutom i vile ispravnom oznakom nečeg realno postojećeg, nečeg što se događab u nečijem životu, !/■ eita police iz plemičke porodice koja je poslednji živuća veza Malija sa danima sred njovekovne države što je vladala ogromnim prostranstvom od izvora Nigera do severae Nigerije, vekovima pre nego se prvi Sancuski narednik našao pozvanim da na toj teritoriji istaknu poznatu trobojnicu i grb koji je cinično proklamovao slobodu, jednakost, bratstvo... za odabrane. Keitina sudbina stoga krije priču čoveka koji je predodređen da bude veliki u malom mestu - takve životne situadje obično i donose izuzetna iskustva koja drugima nisu dostupna. Pomalo čudačka karijera Keite kao muzičara zato je, bar delimično, odlikovala ovu čudnu pozidju princa koji zemljom vlada bez praktične vlasti, samo đuhovnim autoritetom, prelamajući bolne dileme svoje nacije i celog podneblja kroz sebe. Kao i kod nekih najvećih soul pevača, am se da i u Keiti nema mesta sumnji da je on izabran odozgo, čovek sa misijom. p ruga Bamako—Dakar se pojavljuje i u njegovoj kanjeri kao čvomo mesto uzdizanja iz jedne faze i prelaska u drugu, yilu - Salif Keita je svoju lokalnu afîrmadju ovekovefio nastupima u nadaleko čuvenoj ail-stars grupi koja je zabavljala goste na terasi hotela pri željezničkoj stanid u Bama- 1 ku, u kojoj je u isti mah koru svirao niko i drugi nego Mori Kante, pre nego Ito su i obojica počela najved deo svog vremena da i provode u Parizu. Veé 1985. Keita je skre- I nuo pažnju na sebe ploëom „Mandyou no 1 izgleda da se za evropsko poimanje ona po- | javila prerano, ipak obezbedujud svom au- S torn reputadju koja mu je obezbedivala po- S

WORLD MUSIC

29