Ritam

Džuboks je svirao o country lament; J "d if the drinking don’t kill me your memory wi11....” Vetar je zavijao i punio mračni bar žutimzmcima peska. Prašina je čudno svetlucala na oskudnim zracima sunca koji su se probijali kroz prljave prozore pustinjskog motela. Za šankom su dve post-hipi protuve, sa mnogo heroina u krvi i tuge u srcu, podigle čaše pune burbona i nadravile; „Za našeg odsutnog prijatelja”. Putem koji se gubio u beskraju pustinje Mohavi tutnjali su snažni „Mack”-ovi... Bilo je to septembre 1973. Momci za šankom bill su Fil Kaufman i Majkl Martin. Odustni pijatelj kojem su nazdravili ležao je mrtav u prtljažniku Kaufmanovog kamioneta. Zvao se Grem Parsons... Nekoliko dana pre ovog dogadaja, 19. 9. 1973, Grem Parsons, čovek u čijoj se raspolućenoj duši rodio country rock umro je u motelu „Joshua Tree Inn ” blizu San Bemardina. Uzrok smrti: letalni koktel morfijuma i tekile. Fil Kaufman (nepoznati režiser, već opskumi svedok svih važnih dogadaja iz hipi mitologije i producent LP Carlsa Mensona „Lies”) i Majkl Martin (Parsonsov menadžer) ukrali su Parsonsov les sa losandelskog aerodroma i spalili ga u pustinji Mohavi pustivši da vetar raznese pepeo. Tako je okončana jedna od najbizamijih ali i najznačajnijih rok’en’rol priča. Grem Pe Parsons se izgubio u pejzažu koji je svoju najpoetskiju transcendenciju imao u njegovim pesmama, Mali auditivni légat koji je Parsons ostavio za sobom - dva solo albuma „GP” i „ Grievous Angel”, dva album sa The Flying Burrito Bros „Gilded Palace Of Sin” i „Burrito Deluxe”, album sa Byrds „S-weetheart Of The Rodeo”, ploča sa International Submarine Band „Safe At Home”, ploča sa grupom Shilos i ploča „Gram Parsons and The Fallen Angels - Live 1973” - predstavlja „štivo” bez kojeg se ne može spoznati mnogoznamost rok jezika. Fatalnu privlačnost Parsonsove muzike čini surova koegzistencija bigotne južnjačke religioznosti i moralnog rasapa. Iza nežnog, lepuškastog, dečijeg Uca krile su se provalije i tragični sunovrati jedne raspolućene ličnosti. Iz svoje licne, genetski uslovljene tragedije (otac i majka samoubice), Parsons je derivirao etiku i estetiku dekadencije jednog sveta koji je nestajao u lizergičnim snovima, seksualnim perverzijama, okultnim obredima i alkoholnim isparenjima. Parsons je svoj 26 godišnji život proveo kao rokerska personifikacijà antiheroja iz drama Tenesi Vilijemsa. Poreklo, karizma, greh i kazna Gram Parsons police iz „tipične” južnjačke porodice. Neizmemo bogatstvo i porodično ludilo su bitna obeležja tog sveta. Suočivši se vrlo rano sa samoubistvom svojih roditelja Parsons je spoznao ništavnost ljudskog preduzeća pred neumitnošću sudbine, To saznanje mu je učinilo bliskim „podrume ljudske duše” što ga je za uvek obeležilo izvesnom izdvojenošću, distanciranošću i tragičnošću. Sve koordinate jednog posmulog sveta sekle su se u Parsonsovoj ličnosti - to je bio i izvor njegove karizme. Džeger i Ričards, Elvis Kostelo, Ti Bon Barnet, Rodžer Mek Gin, članovi sastava Eagles, Long Ryders i Mekons, Emilu Haris i Pite Kejs su najpoznatiji sledbenici Parsonosovog kulta. Godine koje su početkom sedamdesetih proveli sa Gremom Parsonsom presudno su uticale na stvaralaštvo Džegera i Ričardsa iz tog perioda. Neke novije informacije (NME, 8. 10. 1989.). Kažu da je G.P. pravi autor čuvene pesme Stones-a „ White Horses”. Greh, jedna od najznačajnih religioznih kategorija, bio je opsesija i glavna tema Parsonsovih napeva. Kazna takode. Njegova vizija Los Andelesa kao Grada Greha (Sin City) potaće jedna od krucijalnih metafora rok mitologije. „This Town full of sin!lt’ll swallow you In/On the thirty first floor/A gold Plated door! Won’t Keep Out the lord s burning rain". Sopstvenu grešnost Parsons je najbolje operavo u baladi „How Much I Lied” koju mlađi čitaoci verovatno znaju u verziji Elvisa Kostela sa albuma „Almost Blue”: „I’ve been living deep in sin/I've been living blind/And I just don’t know what’s right or wrong... Please don't you forget how much I’ve tied".

Žtveo sam duboko u grahu/živeo sam slep/i uopšte ne znam šta je ispravno, a šta pogrešno... Molim te nemoj da zaboraviš koliko sam lagao. Čini se da je Sem Saterlend iz Billboard-a bio u pravu kadaje tvrdio da je glavni doprinos Grema Parsonsa što je u svojim pesmama pomerio fokus sa svakodnevne mélodrame na njene moraine implikacije reinterpretirajući banalnost svakodnevnice religiozno-etičkom terminologijom. Tragiéne, a pokaliptične spoznaje Parsons saopštavanja južnjačiim, ruralnim jezikom. Kontradiktomost između univerzalnih, religioznih istina i lokalnog dijalekta i prozaičnih country melodija suština je intrigantnosti i privlačnosti Paronsove muzike. Solo projekti Grema Parsonsa obeleženi su saradnjom sa Emilu Haris. Anđeoski, nebeski vokal E.H. bio je divan kontrapunkt glasu Grema Parsonsa sačinjenom od suza i očaja. Njihova interpretacija poznate balade „Love Hurts” prevazilazi original Everli Bradersa i trajno diskrdituje sve druge, bezbrojne obrade. Harisova, kojaje nesumljiva kraljica country muzike i visok sveštenica kulta Grema Parsona, i danas često peva pesme Grema Parsonsa čineći na taj naan tragičnu lepotu tih napeva dostupnu i savremenim konzumetnima rok muzike. Stari prijatelj „Lord’s burning rain” je pre 16 godina spržila krila tužnom andelu. Čovek koji je prisustvovao übistvu u Altmontu i koji je bio bliski svedok Mensonovog ludila završio je na jedini mogući način. Mir i spokoj našao je u zagrljaju starog prijatelja smrti. „Death is a warm cloak. An old friend. I regard death as something that comes up on a roulette wheel every once in a while” (G.P. Jula 1973.) „Smrt je topli ogrtač. Stari prijatelj. Posmatram smrt kao nešto što se povremeno pojavi na točku ruleta.” Na albumu International Submarine Band-a „Safe At Home” postoji Parsonsova pesma „Do You Know How It Feels to be Lonesome?” Da U znate kako je biti usamljen? Čitav opus G.P. je pokušaj davanja odgovora na to pitanje. Spletom raznih okolnosti vrlo rano lansiran u orbitu beznada i usamljenosti ovaj talentovani i nesrećni čovek se svojim lakrimoznim napevima borio protiv strašne samoće: Reči Riči Fareja, lidera sastava Poco, najbolje svedoče o njegovoj usamljenosti: „He was one of the most distant - I mean distant poeple that I have ever met. I remember him sitting around just getting spaced out all the time, which leads me to believe he was pobably very lonely. Yet there was something about him... I still can’t figure it out”. „On je bio jedan od najviše distanciranih - zaista distanciranih ljudi koje sam ikada upoznao. Sećam ga se kako sedi u blizini izolovan sve vreme, što me navodi na uverenje da je verovatno bio veoma usamljen. Ipak bilo je nečega u njemu... još uvek ne mogu to da dokučim. ” Prepevavajući svoj unutrašnji pakao Grem Parsons je dao dignitet jednoj muzici. Neprozima tama ljudske egzistencije o kojoj je Parsons tako superiomo pevao osvetljava put mnogim mladim poklonicima roka. Rok en rol doživljaj je stvaralaštvom Grema Parsonsa postao bogatiji za neke neslućene dimenzije. G.P. je pokazao da je rok en roi sasvim pogodno sredstvo za izražavanje najdubljih spoznaja o mrakovima ljudske avanture. Ovaj napis završićemo onako kako se završava poslednja ploča Grema Parsonsa „Greevous Angel” izašla nekoliko meseci pre njegove smrti. Poslednja pesma na B strani ima indikativan naziv - „In my hour of darkness”. U njoj Parsons vapi za božijom pomoći: „In my hour of darkness/In my time of need!Oh Lord grant me vision!Oh Lord grant me speed”. „U mom času tame, u mom času nemanja 0 Gospode podari mi vid/O Gospode podari mi brzinu" Ovaj grešni čovek, međutim, ničim, osim svojim pesmama, nije zasluživao božiju milost. Skapao je u sopstvenom izbljuvku, izmučen narkomanskim delirijumom. Njegove pesme, tužni plodovi jednog promašenog života, besmrtni su spomenik ovom mračnom martiru i briljantni vrh rok en rola.

Žikica Simić

GRAM PARSONS

59