Ritam

kojoj je Elizabet reč. Ja vam to neću reći, ali lan time nije iscrpeo temu zvanu domovina. I? Generacije Engleza su išle svetom uništavajući druge narode. Prvi koncentracioni logon su nastali u Indiji... Nakon Engleske dominacije, Imperija je propala, pa se Englezi sada srame postupaka svojih predaka. To ih čini napetim, arogantnim. Oni ne vide da su ljudi ljudi, da to što živimo na jednom malom ostrvu ne znači da smo iSta bolji od drugih. A svoj strah kriju. Plaše se Evropske zajednice. boje se da će njihova kultura i tradicija veoma brzo nestati pod drugim uticajima. Ali ja želim da TUnel (tunel ispod Lamanša) bude izgraden čim pre, jer što više kultura i tradicija egzistira u jednoj zajednici, lim bolje za nas. Ja volira Evropu, Evropljane. Volim njihovu opuštenost koju sam naročito primetlo u Španiji, a ne kao Englezi, ovde, sa podignutom obrvom, začuđenog pogleda, spremni da svakog trenutka dožive srčani udar... U ovoj zemlji se ne podržava duh slobode. Stalno pokušavaju date ponize, date stave pod pritisak. Ali tebe ne, ti se osećaš slobodnim? Da. I govoriš na ovaj način. Znaš da će to mnogi protumačiti kao da na sebe preuzimaš ulogu govomika generacije. Ne, ja nisam nikakva vrsta vode ili govomika, ali znam da postoji jož mnogo ljudi koji imaju isto mišljenje kao ija glas vedine. O nečemu sličnom govori i Bono. On je jedan idiot, prevarant. Nikada ga, nisam upoznao, ali verujem da su oči ogledalo duše i da ako nekome pogledaš u oči možeš shvatiti šta se krije u tom čoveku. A pogledaj Bono-a i videćeš on znadi nešto, ali za mene, ona je NIŠTA. On sam, i rijegova muzika, i njegov bend. Ipak ja ne želim da ga blatim, jer on i ljudi poput njega su i suviše lake mete... lan povladi još jedan dubok dim, namešta se na krevetu, nervozno gleda okosebe. Odiglednoda mu megalomanija na irski način nije ni malo priprasla za srce Ne mislim da mu je bilo lako da na putu ka onome što želi postidi dode do ove tačke, gde je sada, ali isto tako ne mislim ni da je uradio nežto narodito veliko na tom putu. Sem što je svirao pred hiljadama i hiljadama gledalaca, a to je baš ono što i ti želiš. To je ono što si i mogao ved ostvariti da si prihvatio ponudu The Rolling Stones-a, ali nešto nije štimalo. Pa žta se desilo sa „neraskidivitn prijateljstvora” između „Kamenih ruža" i „Kotrljajudeg кашепја”? Šta o tome? O sviranju sa njima, na njihovoj lumeji. Da li smo mi to uradili? Nismo, zar ne? Uostalom, muka mi je već da im pravim reklamu. Ne želim da govorim o njima.

Ali se zato moše reći da je pesma rekla dosta toga po pitanju odnosa The Stone Roses-a i rock & roll dinosaura poput The Rolling Stones-a. Letos je to bila „She Bangs The Drums” „Poljubi me u dupe/Prošlost je bila tvoja/Ali budućnost pripada meni”. Ipak, verovatno postoji i još nešto. Kada smo podinjali i mi smo se pojavljivali kao predgrupa. Sada verujemo da smo dobar bend i da ne moram prihvatiti ništa što ne želimo. Ne moramo biti u poziciji da nas neko tretira kao budale, a kada si nekome predgrupa obično te posmatraju baš tako kao idiota. Ncmaž tonsku probu, ne možeš koristiti tudu opremu... Kome to treba? Nama ne, jer koncerti se sviraju zato što zeliž da izađeš pred ijude sa svojim pesmama, a ne da bi bio omalovažavan od nekog ego-trip benda koji je za tu nod rangiran bolje od tebe. Što se vama više ne dešava, jer vi ste ti koji privladite dovoljno publike da buđete „glavni”. Baš o tome se dosta i priča o grupama mladida i devojaka koji vas prate od jednog do drugog koncerta, od jednog do đrugog grada. A na temeljima legende o navijadima Manchester United-a, rodena je fama o poklonicima „The Stone Roses United-a”, o njihovom fanalizmu, o neverovatnoj koncertnoj atmosferi koju stvaraju urlajudi u horn „Manchester, Manchester”. U Parizu nisu bili samo ljudi iz Mandestera, ved i iz Glasgova, Ljdsa, Birmingama, Bristola, Londona. Ali opet, najlakže je redi da nas prate samo mladi iz Mandestera, iako nas prate svi, jer nas pratiti je nešto što vredi diniti. Ja, da nisam pevač The Stone Roses-a, ja bih sigumo pratio The Stone Roses. Zašto? Ne znam zašto. Ne mogu tačno da kažem zaSto, ali osedam da je tako. Sigumo da identično misle i svi oni koji putuju za nama, jer mi ne organizujemo navijačke autobuse. Mi ih ne navodirao da to rade. Oni se jednostavno pojave i to je dobro. To je sjajno. Ipodseća na Sezdesete, na one možda vcć zaboravljene dane kada je masovna histerija pratila svako pojavljivanje Beatles-a; kada su ljudi putovali prateći jedan bend; sakupljali kartesa svih koncerata i čuvali ih poput neke relikvije. Podseća na postojanje pravih, istinskih zvezda, a ne na ove današnje prevarante koji ne prosipajući ni kap krvi i znoja, svakako da ne mogu očekivati od bilo koga da učini tako nešto za njih. Ustvari, postoje i neki koji se izdižu iz gomile, pa nije ni čudo da imaju najvemiju publiku The Cure, The Pixies, R.E.M. The Wonder Stuff... Ali ovo sa „Ružama” prelazi sve granice, možda baž zbog tih „Sezdesetih” veoma upečalljivih dok se preslatke melodije voze na raspevano-jednostavnom ritmu, vijoreći hiper-inventivni gitarski zvuk žto varira izmedu pop uljudnosti i zarazne psihodeličnosti.

RITAM 25