Ritam

što se naziva „nekim pravim vrednostima”. Sta god to bilo, određilo je da, što se tiče bele muzike, osamdesete završe kako su i počele. Generacije koje su odrasle uz (sa) kroz ono što se naziva novim valom, određujući se prema svakoj poznijoj muzici vrednujući je u odnosu na onu ’77-’B2. npr., imale su prilike da, prošle godine, uživaju u trijumfu nekih od onih Ijuđi koji su, svojevremeno, opredelili njihov muzički ukus. treba precizirati šta podrazumevati pod novim valom JN (bez pretenzije na apsolutnu megodavnost rečeno. Mislim đa bi najpravilnija odrednica bila ona koja ne bi, prvenstveno, uzela u obzir muzički, već idejni izraz, i vreme u kome se sve dešavalo. Stoga je najbolje prihvatiti da je novi val period opšteg, i duhovnog i muzičkog, poleta, došao iza punka, samo delimično proizlazeći iz njega, obuhvativši muzički najraznorodnije pojave—od elementarnog popa, preko сгпо — belih ska simbioza i žestokih post—punk propovedi, do psihodelije, i opskurne i nađgradive, te elektronike, kako prvobitnog tehno—popa, tako i avangardnijih izraza. Prilično široko i prilično jeretičko, ali i vrlo shvatljivo posmatranje, kada se setimo da su ’79./’BO. E. Costello, Joy Divison, Duran Duran i OMD tretirani kao podjednako progresivni i značajni izvođači. Naravno, naredna decenija donela je i kvalitativno i komercijalno raslojavanje. Kako je novovalna eksplozija imala razmere globalne muzičke scene, i ovo raslojavanje koje, uostalom, traje sve ove godine, vrlo snažno utiče na zbivanja na istoj. Može se, upravo, reći da su godine koje su nastupile između poslednjih odjeka „prvobitne-akumulacije” novog vala i ргоtekle, ’89., u mnogome podsećale na doba koje je novom valu predhodno —relativno socijalno blagostanje koje a) dotiče samo dva gornja sloja društva b) vodi u svaki, a samim tiTn i u muzički, hedonizam i time uzrokovane inertnost i pomanjkanje kriterijuma prave kreativnosti. Jedina razlika je u tome što je, sedamdesetih, situacija u muzici bila rezultat šireg društvenog, a osamdesetih, upravo muzičkog samozadovoljstva. U tom smislu,'neke ođ stvari koje su se desile u ’B9. pružaju mogućnost traženja eventualnog odgovora па pitanja o pomenutim „pravim vrednostima” i njihovoj sađržanosti u radu onih Ijuđi čiji je generacijski nastup za popularnu muziku zaista značio ono što i uspravIja (bipedalizacija) za Ijudsku rasu. по što uvek raduje, istovremeno izazivajući, često neopravvJdanu, dozu skepse, svakako su povratnid na scenu bendova ill pojedinaca koji su u nekom prošlom trenutku vrlo bitno utica-11 na nju. Prošle godine XTC i THE B —s2’s su to uradili vrlo elegantno, istovremeno übijajući jednim udarcem dve muve: odagnali su svaku sumnju u pogledu kvaliteta svojih materijala, iako po više godina praktično isključeni iz savremenih muzičkih tokova, i potpuno uniStili patetičnu „starodobrovremensku” iluziju, pokazujući kako se, u cilju novih dobrih vremena, može nositi sa svim onim što one nose. XTC (vidi „Ritam” br.B) su sa sobom vratili iskrenost i lepotu popa, optimstičkim, naizgled naivnim, verovanjem u mogućnost pronalaska sreće u svemu što ih okružuje. Kao negdašnji predvodnici novovalne intelengencije, skrenuli su pažnju da je prošlo vreme bavljenja „velikim stvarima”, naročito kada je to samo sebi svrha, pokazujući da se treba okrenuti svakodnevnici, jer, ona je naš život i od nje zavisi i naše (duševno) raspoloženje. фНЕ B s2’s ostaju fenomen za sebe. PoSto su se (i bukvalno, J. nakon smrti Ricky Wilsona) vratili iz mrlvih (po njegovoj smrti ’85., idat je, naredne godine, prilično zbrkan album, praćen nostalgičnim singlom „The Summer Of Love”), nastavili su sa svojom koncepcijom za natprosečno inteligentne domaćice i bizarno dokone doktore nauka, zasluživši poziv da, na MTV novogodišnjoj žurci kao barbarogeniji razbibrige, uvedu (muzikofilski) svet u novu dekadu, poželevši mu, na taj način, onoliko svetla i šarenila koliko ima i u njihovim pesmama. Istih „nemogućih” frizura i najameričkih kič odela, prepoznatljivih gitarskih tema i vokala, kao pre sedam ili deset godina, kao da su hleli da potvrde da najkraći put između dve tačke nije prava linija, tj. bar ne u svetu u kome se skidaju hitovi sa Stock /Aitken/ Waterman štanc mašine ne smatra zakrivljenjem prostora već vrhunskim

profesionalizmom, empirijski dokazavši smisao izreke da se lepota krije u jednostvanim stvarima, a ljubav i priznanje u iskrenom i poštenom odnosu prema ljudima, sebi samima i poslu kojim se have. krenuvši se sopstvenim kvalitetima i snagama, vratila se i v/Debbie Harry. Istina, njena ploča nema kvalitete koji krase prošlogodišnja ostvarenja XTC i THE B s2’s, pa je, tako, i ostala delimično neprimećena. Ipak, rezultat je poštenog i neizfriziranog rada u kome je muzika (a ne image) ponovo u prvom planu, i koji iznova daje smisao njenoj karijeri. Sličan problem prave svsishodnosti svoga delovanja upravo je bio karakterističan i za mnoge bendove ponikle na ruševinama ishodišta punka i novog vala: kako se održati i snaći u naletu najrazličitijih muzičkih struja, da li se prihvatiti matice ili je se kloniti, kako očuvati nasleđe ne pretvorivši se u kopiju, razvijati kvalitet bez obzira na tiraže, ili obrnuto? Prožla godina donela je razrešenje svih mora članova grupe New Order, definitivno ih razvlastivši Curtisove baštine, što je dugo i prcdslavljalo osnovnu kočnicu njihovom najoptimalnijem razvoju. PočevSi, po malo, izgubljeno, ne rasčistivši do кгаја žele li, ili ne, da budu Division kopija, ili da se have onim što ih stvarno zanima, često su gubili orijentaciju, uvek na vratima konačnog uspeha. Izgleda da ih je komplikacija „Sustance”, sa Q. Jonesovim remiksom „Blue Monday”, napokon ispovedila od praroditeljskog greha, do kraja ih posvetivši u „Technique” tajne. Nije preterano reći da su jedini beli bend koji se ravnopravno uključio u uživanje blaga vladajućih „crnih” trendova (što ne znači da su deo njih). Sa sličnih pozicija krenuo je i John Lydon, doduše, sane tako traumatičnim iskustvima. Njegov problem je, očigledno, bio unutar njega samog u stvari, nikad nije bio ni mistik ni buntovnik—sve štoje oduvek želeo je da postane rock —zvezda. Kada je to shvatio, psihodelična lutanja postala su samo paravan za što efektniji nastup, a P.I.L. su svedeni na njegov altero —ego, što je uzrokovalo takmičenje u broju objavljenih fotografija i interyjua sa drugim „osobenjakom”, Robertom Smithom, koji je, sa svoje strane, pokazao, prvo

RITAM 35