Ritam

MILES DAVIS - ASCENSEUR POUR L’ECHAFAUD (LIFT ZA GUBLIŠTE) - AMANDLA (Warner Bros-Jugoton)

Ljubitelji izvesnog M.D. (i džeza uopšte) mogu ovih dana da dožive pravi udar na svoj budžet: na širem (tj. svetskom) tržištu pojavile su se četiri nova Miles-ova izdanja - petostruka antologija „Miles Davis: The Columbia Years 1955-1985”, „Aura”, izdanje, takode za CBS, snlmaka iz 1984. godine (do sada neobjavljenih, a tadi se o dvostrukom albumu), te dva gore pomenuta izdanja, koja su se ppjavila i na našem tržištu. U principu, sve bi moglo da stane u tri reči. Miles Davis JESTE modemi džez, onaj inventivni „šiljak” koji se nikad (sem jednom, ao tome malo kasnije) nije ponovio i zadovoljio starirn. Šta uostalom reći za čoveka koji je faktički izuraeo takve muzičke izraze kao što su „сооГ, Jazz-rock”, da ne nabrajam. Prema tome, trebalo bi da svako njegovo izdanje (naročito ono na našem tržištu) bude nezaobilazno naravno, ko to može finansijski da izdrži. Ne baš. Ali, podimo redom.

Hronološk nekako ide lakše. Muzika za Louis Malle-ov triler „Lift za Gubilište”, spada u još jednu od serija koje se mogu mzvati „Napad übistvenih frncuskih jazzer-a”, јег pored ove Miles-ove ploče,/neko u francuskom Phillips-u/Polygram-u obožava jazz/, izdati su i muzički zapisi Art Blakeyja /Opasne veze - prva verzija Roger Vadim-а/, Art Blakey-ja i Oscar Peterson-a /Zžene nestaju/Izdajice/ i Barney Wilen-y /Svedok u gradu/. Pošto se gotovo cela druga strana ove ploče sada prvi put pojavljuje, može se slobodno govoriti o novom izdanju, iako je prvi deo video svetlost dana, kada u film, tj. 1957. godine. Muzički, to je anticipacija onog što je Miles doveo do savrisenstva na jednom od svojih remek-dela „Kind Of Blue”. Radi se ustvari o čistoj improvizaciji - Miles i mešana američko-ffancuska ekipa su se sakupili u filmskom studiju - Malle, pušta film, glavna glumica Jeanne Moreau služi piće (stvamo), a MILES i ekipa „cepaju” po volji uz nemu sliku. Čist impresionizam. Majstorstvo. Muzički vrhunac, Dalja priča suvišna. E, sad onaj teži deo. Od prelaznog roka 1985. i potpisivanja (za velike pare) za WB, Miles je izbacio dva nova zvanična naslova „Tutu” i ovogodišnji „Amandla”, Ustvari, kao da je izbacio jedan, pa pridodao „restlove” sa svirke iz koje je ovaj proizašao, jer, ako je „Tutu”, pokazao da i pored poznih godina MD i dalje može da pmži nešto novo, „Amandla” samo ponavlja već гебепо, i to možda po prvi put u Miles-ovoj karijeri, a to bez nekog značajnijeg pomaka ili čak upamtljivije melodije ili improvizacije. Jednostavno rečeno, produkciji i nivou svirke se ne može staviti zamerka, ali ukoliko bi ste Miles-a i ekipu koja sa njim ovde svira probudili u pola nod, ladno bi odgudili sve ove rifove, bez problema, a „Amandla” upravo tako i zvuči, sve je naizgled tu, a duša je na nekom drugom mestu. Onda, stiglo polugođe, vreme za ocene. Stvar stoji ovako: - „Lift za Gubilište”: - muzika - od ***** pa do beskonačno - produkcija - digitalizovana, dobro **** - oprema - PGP ÜBACIO SAMOSTALNO UNUTRAŠNJU KORICU!!! šta će to da se desi? Naravno, übacio je i svoju čuvenu „najlonku”, zasto da sve valja *** - otisak - za 70% manje loš nego „Neville Brothers”, tj, škripi samo povremeno ** „Amandla”: - muzika - neinspirativna * - svirka - zna se, ali uzimajud gomje u obzir ** - produkcija - kao pod dva, ali za stepen vise *** - otisak - kada muzički urednik „odsedi” u fabrici i otisak valja **** - oprema - svim našim proizvođačima treba objasniti, da ukoliko zele da stave najlon ili plastiku u ploču, onda se ova lepi za unutrašnju koricu, ako je ima, ako ne, stavlja se običan papir ** Dakle, kada se sve sabere, imali smo (deset sa lukom, dve žice ražnjića, itd): - Lift za GUBlLište” ***** - „Amandla” **

Živorad Van Hasten

THE STYLE COUNCIL - THE SINGULAR ADVENTURES OF THE STYLE COUNCIL: GREATEST HITS VOL. 1 (Polydor Records - PGP RTB)

Kada bi se karijera grupe The Jam trebala sažeti u jednu rečenicu, što izgleda nemoguče jer vam se uvek čini da ste nešto zaboravili da kažete, to bi otprilike izgledalo ovako; voleli su šezdesete, The Who, Kinkse i soul, reaktivirali Mod pokret, objavili 7 odličnih ploča, a sa albumom „All Mod Cons” proglašeni su za najbolju rock grupu kraja 70-ih i početka 80-ih, рге svega zahvaljujući svojim pesmama i nastupima koji su zračili energijom i nepokolebljivom strašću, donoseći na nepretenciozan način političku osvešdenosl u popularnu muziku tog vremena. Kada je grupa The Jam prestala sa radom krajem 1982. neizvesnost oko dalje sudbine čoveka No 1 u bendu Paul Wellera trajala je lek nekoliko meseci kada je javnost saznala za njegovu novu grupu. A ime grupe je glasilo The Style Council i osim Wellera jedini stalni član bio je nekadaJnji klavijalurista Dexys Mienight Runnersa Mick Thlbot. Ova dvojica elegantnih momaka koja su u svojim perfeklno skrojenim odelima izgledala kao da su sišla sa naslovne stranice ~Vogue”-a predstavili su svoj zanimljiv muzički koncept sačinjen od soula, fanka, bosa nove i džeziranog popa u kombinaciji sa veoma angažovanim (ponekad do militantnosti) tekstoviraa, Zlatni period za Style Council bio je period 1983 1985 kada su pored zapaženih albuma „Cafe Bleu”, „Our Favorite Shop” i mini komplikacijskog lp-а „Introducing” objavili i pregrSt

odličnih singlova koji do skoro nisu bili objavljeni ni na jednom albumu („Speak Like A Child”, „Long Hot Summer”, „Money Go Round”, „Shout To The Top!”, „Solid Bond In Your Heart”). Svi gore nabrojani singlovi nedavno su okupljeni na jednom mestu pod nazivom „The Singular Adventures Of The Style Council” koja sadri gotovo sve važne pesme iz repertoara „stiiskog veća”. U periodu 1985-1989 počevši od živog aibuma „Home And Abroad” pa nastavivši sa pločama (koje su ovde zastupljene sa po jednim singlom sa svake) „Cost Of Loving” („It Didn’t Matter”) i „Confessions Of A Pop Group” („Life At A Top Peoples Health Farm”) karijera Style Council se može okarakterisati kao super luksuzan proizvod čiji sadržaj la 1 — _ zaborava. Po nekim vestima koje stižu o novom studijskom albumu o>og benda on bi trebalo da bude uraden u potpunosti u house maniru, što će biti za Wellera ili konačno jedna uspešna avanlura, posle dužeg vremena, ili definitivni brodolom. Što se tide kompilacije „The Singular Adventures”, riznice istinski velikih pop pesama 80-ih (lično meni ovde nedostaju „The Paris Match” i „Headstart For Happines”) koja u rasponu od prvog „Speak Like A Child”, do poslednjeg „Promised Land” singla, prikazuje The Style Council u sjajnom izdanju, ovo je jedna od onih ploča koje obavezno morale imati u svojoj kolekciji ako driite do svog digniteta pravog diskofiia. P.S. Ploča „The Singular Adventures” za 80% je bolje uradena tehnički od Neville Brothersa i njihovog nesrednog remek dela „Yellow Moon”.

Nebojša Midkovid

RITAM 75