Ritam

DŽORDŽ A. ROMERO POETIKA SUBVERZIVNOG

Sa jedanaest realizovanih dugometražnih igranih filmova u više od dve decenije dugoj rediteljskoj karijeri, sa retkom privilegijom da mu se jedno od tih ostvarenja „Night of the hiring Dead”— čuva kao deo staine kolekcije njujorškog Muzeja moderne umetnosti, sa opsežnim jeđinicama uz pomod kojih njegov opus analizira svaka pristojnija svetska enciklopedija filma, sa videošopovima čiji izlozi ponosno ističu delà koja je baš on potpisao, sa nebrojenom armijom obožavalaca, poštovalaca, sledbenika i epigona koji sa strahopoštovanjem izgovaraju njegovo ime, Džordž A. Romero je evo doživeo da se početkom 1990. godine jedan njegov film konačno nađe i pred jugoslovenskom publikom. Indiferentnost sa kojom su ovdašnji distributeri, a i svi drugi bioskopski poslenici zaboravljali na Džordža A Romera, ali i na preostala dva stvaraoca iz duvenog „trolista” nezavisnog američkog filma —Rasa Mejera i Larija Koena, danas deluje sramno, bez obzira na to da li stvari procenjujemo iz posvedenidkog, filmofilskog ugla ili iz običnog, gledalačkog. Naravno, prosta, festivalska projekcija pretposlednjeg Romerovog ostvarenja „Majmunsko ludilo”, organizovana po znanom principu-sad i verovatno nikad više, nikako nije momenat preokreta, isto onako kao što to nisu bila ni retka scenaristička (,Ja, porota”, „Bestseier” i „Policajac manijak”) i jedno jedino rediteljsko gostovanje („Krilata zmija”) Larija Koena u 80-tim, pa opus Džorđža A. Romera tek treba da đoživi pravu jugoslovensku prezentaciju u pretpostavljenoj i ne preterano obedavajudoj bududnosti. Roden 1940. godine u Njujorku, Džordž A Romero je autor u punoj zrelosti, reditelj čije je delo na neprocenIjiv način odredilo profil savremenog ameridkog i svetskog filma, a pogotovu jednog od njegovih najpopularnijih i najrazvijenijih žanrova — horora. Naslovi kao što su „Night of the Living Dead” (1967.), „Dawn of the Dead” (1978.), „Day of the Dead” (1985.), „Martin” (1977.), i „Creepshow” (1982.) snažno odzvanjaju tokom bilo koje ambicioznije rekapitulacije vrhunskih dometa horor žanra u poslednjih tridesetak godina, služe na čast Džordžu A. Romeru, i donose mu status stvaraoca koji je suStinski povezao bogatu tradiciju filmske strave i užasa sa onim tenđencijama koje sadinjavaju moderan korpus ovoga žanra. Samostalan, ali ne i samouk, Romero je u kinematografiju zakoračio na uobičajen način, krenuvši od samog dna i najprimilivnijih, pratećih poslova po filmskim ekipama, produžio radedi reklame i namenske filmove, sve do trenutka kada je podetkom 60-tih osnovao sopstvenu malu kompaniju „Latent Image” u Pilsburgu. Potom je sada već istorijski značajne 1967. godine debitovao oslva-

renjem „Night of the Living Dead”, otvoreno zagledan u sve svoje žanrovske preteče od nemačkih ekspresionista do prevratničkog rada Dona Zigela „Invasion of the Body Snatchers” iz 50-tih, i na uloženih 114.000 dolara zaradio mnogostruko više već tokom prve eksploatacijske sezone. Nezavisna stvaralačka pozicija, kao i uporno izbegavanje konformističkog utapanja u učmali holivudski establišment, sigurno su doneli Romeru mnogo nevolja, primòrali ga na dovijanja i povremene bolne kompromise, ali su mu zato pružili i mogudnost da do kraja razvije svoju opsesivnu potrebu za ukrštanjem žanrovske i ideološke žestine. U tom smislu kompletna trilogija o „oživelim mrtvacima”, ved pominjani „Martin” ili filmovi „The Crazies” (1973.) i „Hungry Wives” (1973.) stoje kao neosporno svedodanstvo njegove rediteljske hrabrosti, nepomirljivosti, dalekovidnosti i— u velikoj meri genijalnosti. Svega dva puta u ditavoj dosadašnjoj karijeri Džordž A Romero je zamenio horor kontekst nekim drugim, a ipak nikada nije —pa dak ni zarad prodora u relativno visoku produkciju kroz 80-te —odstupio od vlastitih opredeljenja i übedenja, ostajudi vedilo svež, subverzivan, duhovit, ironičan, zastrašujudi i stilski sasvim originalan. Film „Majmunsko ludilo” prikazan na FEST-u 90, i neposredni povod ovog tèksta, übedljiva je i višestruka potvrda svega izredenog.

Film „Majmunsko ludilo” predstavlja Džordža A Romera u neuobičajnom, pomato iznenađujućem i—u svakom slučaju savršenom izdanju. Pomičući se od niskobudžetskih, nezavisnih projekata ka onim prestižnijim i skupljim, i nastojeći simultano da uskladi sopstvene stvaralačke porive sa zahtevima producenata, Romero se u ovom ostvarenju privremeno udaljava od beskompromisnog ideologizovanog tumačenja idioma horora, birajući prividno smireniji, poetski i gotovo filozofski put. Naravno, konačni ishod ovog itekako uspelog autorskog eksperimenta kazuje da je po sredi lukavstvo svojstveno samo najvećim majstodma žanra i umetnosti uopšte, dokaz više kako nema tih okolnosti koje mogu ukrotiti ili obuzdati Romerov duh, maštu i inteligenciju. Poput znatno slabìjeg Krejvenovog „Smrt posle smrti”, i „Majmunsko ludilo” na moderan način varira građu „Frankenštajna”, spajajući u svojoj priči potpuno nepokretnog junaka, invalida i superinteligentnu majmunicu, junakovog pomoćnika. Eia, majmunica je — u stvari — žrtva suludih istraživanja junakovog prijatelja naučnika, na čemu počiva pivi deo Romerovog strahovito izraženog idejnog angažmana u ovom filmu, à potonja instinktivna, podsvesna povezanost junaka i majmunice koja dovodi do spektakularno krvoločne, napete i uzbudljive završnice filma je njegov drugi, apstraktniji deo, ali i kruna onoga što je reditelj želeo da postigne. Sistematski krčeći prostor vlastitìm žanrovskim pravilìma, Romero je àtavo ovo ostvarenje izveo poigravajući se narativnim konvencijama i gledalačkim, a time i producentskim iščekivanjima, od počelka do kraja evidentno distanciran i od junaka, i od nedovoljno razgranatih melodramskih niti, i od uslovno sprovedenog hepienda. Bilno je, kao i obično, isterao i istakao ispod i iznad toga, dovoljno smeo da se sve vreme drži takvih autorskih principa. Moguće je da de se nakon „Majmunskog ludila” pojaviti i mišljenja koja dovode u pilanje Romerovo nastojanje da izvrgne ruglu i definitivno raskrinka nauku kao najkapitalniju civilizacijskuzabludu, ili zbog vekovne zaslepljenosti racionalizmom ì dijalektičkim malerijalizmom s jedne, ili pak zbog prostog verovanja u to da je ovaj reditelj ved obavio isti posao u svojira ranijìm ostvarenjima s druge strane. „Majmunsko ludilo”, medutim, nije banalna i anarhìčna kritika postojećeg, ved slojevilo ì zrelo deio koje nastoji da prodre mnogo daljc i dublje, do najskrivenijih tajni Ijudske svesti, i koje tamo nalazi uznemirujude i užasavajuće istine. Imanentnost zia i čovekova nemogućnost da ga konlroliše postojali su kao motivi žanra znatno pre ovog Romerovog filma, a ipak je baš „Majmunsko ludilo" doslovce potvrdilo njihovu legitimnost, primoravSi svakog gledaoca ponaosob da krši prsle odjednom naslutivši neizvesnost vlastilog postojanja. ***** (i bar još toliko zvezdka koje bi dodao moj ргЏаlеЏ M.8.P.G.)

Aleksandar D. Kostid

53

MAJMUNSKO LUDILO (MONKEY SHINES) George A. ROMERO, 1988. Jason BEGHE, John PANKOW, Melanie PARKER. Joyce VAN PATTEN trajanjc: 115 min. --'S'..: