Ritam

OPASNE VEZE

Stephen FREARS, 1988. Glenn CLOSE, John MALKOVICH, Michelle PFEIFFER, Urna. THURMAN distribucija: JADRAN FILM trajanje: 120 min. /KINEMATOGRAFI/BEOGRAD FILM

„Opasne veze” su američka ekranizacija britanske drame nastale po francuskom romanu, sa britanskim rediteljem i američkim glumcima. Iz ovakvog određenja naslućuju se dve bitne komponente filma: intemacionalni karakter projekta i višestruka obrada literame osnove. Kada holivudski producenti odluče da se pozabave evropskom temom, pogotovu ako je reč o kostimiranom filmu, angažman evropskog reditelja logičan je potez, jer se smatra da će tako konačni proizvod deiovati autentičnije. Britanski reditelj Stiven Frirs našao se u sasvim različitoj situaciji od, recimo, Miloša Permana u slučaju „Amadeusa”. Forman je već bio etablirani holivudski reditelj, kada je snimao svoj film o Mocartu. Zato je lakše pronaći ,Amadeusu” mesto u Formanovom opusu, nego „Opasnim vezama” u Frirsovom. lako se radi o rekonstrukeiji iste epohe (кгај 18 veka), iako su oba filma nastala po poznatim i uspešnim dramama („Amadeus” Pitera Sefera i „Opasne veze” Kristofera Hemptona), razlika je očigledna. Forman je imao mnogo veću slobodu u sprovodenju sopstvenih zamisli. Možda apsurdno zvuči, ali to je doprinelo da „Opasne veze” budu bolji film. Isto tako, Frirsov film lišen je ideoloških implikaeija o sukobu represije i slobode, nasilnog aktuelizovanja teme, pa je reč o očišćenoj, zdravijoj osnovi. Uspeh „Opasnih veza” bio je obezbeđen pre nego što je montaža i zavržena, jer se pojavljuju tri vrh'unske zvezde Holivuda: Glen Klouz, Džon Malkovič i Mišel Fajfer.

Jasno je da je film Stivena Frirsa, ako se to uobičajeno povezivanje filma sa imenom reditelja ovde uopšte sme primeniti, nastao kao rezultat brižljivo produkeijski pripremljenih okolnosti. Sliven Frirs angažovan je s obzirom na subverzivni karakter teme, jer je i postao poznat po agresivnom obradunavanju sa vladajudim predrasudama, Sedamdesetih godina aktivan kao reditelj televizijskih filmova, Frirs stiče međunarodnu reputaeiju tek poslednjih godina, filmovima „Moj lepi vežeraj”, „Naćuljite uši” i „Semi i Rozi se tucaju”. Njegove ideje socijalne angažovanosti veoma su čvrsto kontrolisane u „Opasnim vezama”, tako da film odaje utisak pritajene agresivnosti, što savršeno odgovara karakteru Lakloovog romana. Frirsova ekranizacija „Opasnih veza” nije ni prva ni poslednja. Rože Vadim je početkom šezdesetih napravio radikalniju, osavremenjenu verziju romana, a podetkom ove godine završena je i Formanova kontrareplika Frirsu pod nazivom „Valmon”. Roman francuskog pisca Soderloa de Lakloa, napisan krajem Veka prosvećenosti, verovatno je zanimljiv za medijsku eksploataciju zato što, na veoma čist nadin, redukovan od direktnih političkih asocijaeija, govori o arhetipskim odnosima medu polovima. Milje dekadentne pariske aristokratije služi kao primeren ukras pridi. Laklo je „Opasne veze” sastavio u epistolamoj formi, a Kristofer Hempton napravio je uspešnu dramatizaeiju, kpja je u izvođenju KraIjevske Šekspirove kompanije pravi hit londonskog Vest Enda.

Hempton je, po svojoj drami, potpisao i scenario. Tako se ova višestruka literama transpozieija materijala nametnula kao ozbiIjan problem filma. Lakloov roman bavi se Ijubavnim intrigarne na krajnje proračunat, „matematički” način. Njegovi likovi kreću se po vrlo preciznim i funkcionalnim putanjam.a. Ovakva stilizaeija u filmu se nije mogia sasvim zadržati. Da bi se obezbedila veda komunikativnost sa najširom publikom, u mehaniku razvoja dogadaja übačen je savremeni melodramatski osećaj. Poslednjih pola sata imaju furiozan tempo i emocionalni naboj, koji ne odgovaraju Lakloovom prosvetiteljskom duhu. Film pati od stilskog nejedinstva, izraženog na nivou fabule kao logična posledica „prevoda prevoda”, odnosno višestrukog filtriranja osnovnog sadržaja. Likovi ostaju izmedu papimih modela za izražavanje ideja i punokrvnih karaktera, ili, sasvim pojednostavIjeno, film lebdi u meduprostoru između konceptualnog i emocionalnog pristupa. Verovatno bi to bilo jož uočljivije da se u glavnim ulogama ne pojavljuje superiorità glumačka ekipa. Gien Klouz je mnogo

uverljivija nego u „Kobnoj privlačnosti” Edrijena Lajna, јег je uloga imanentna i njenim godinama i njenom „damskom” senzibilitetu. Džon Malkovič ne izgleda kao fatalni zavodnik, ali sa nekoliko trikova promene glasa i širokim pokretima uspeva da mu u svakom trenutku poverujemo. Za Mišel Fajfer u svakom filmu Itela je samo što se ne pojavljuje jol vile. Njima treba pridodati i mlađe glumce, Umu îurman i Kinua Rivsa. Teško je uoplte pretpostaviti kako bi „Opasne veze” izgledale sa manje pažljivo odabranim zvezdama. U težnji da se kontekst maksimalno približi gledaocima često se eksplicitno iskazuju ideje, koje su morale da ostanu na nivou podteksta. To je sigumo dug drami, u kojoj maksime 1 sentence o seksualnim igrama muškaraca i žena lakle nalaze svoje mesto. Bombastične replike u službi objalnjavanja vređaju perceptivne mogućnosti publike. U odlično dizajniranoj strukturi smela i nekoliko suvile jakih režijskih akcenata, u tipično britanskoj tradiciji „preigravanja”. ***

Vladislav Mijić

MORE LJUBAVI

(SEA OF LOVE) Harold BECKER, 1989. Al PACINO, Ellen BARKIN, John GOODMAN, Michael ROOKER distribucija; INEX FILM trajanje; 112 min.

„More ljubavi”, posljednji film Harolda Bekera, vjerovatno će puniti jugoslovenske bioskope. Glavni razlog tome je gotovo euforidan nacionalni pristup Al Paćinu. Jugo vezanost za zvijezde funkcionalna je i u sluòaju glavne glumice Elen Barkin (poznate naäoj public! i iz filma „Big Easy”). Paćino se, zapravo, vratio na film nakon četvorogodižnje pauze, iako neuspjeh iz 1985, film

„Revolucija” u režiji Hju Hadsona, teško da je i publika i kritika još zaboravila. „More ljubavi” je, kako su ga Amerikanci odredili, saspensromansa u kojoj policajac Frenk, Keler pokuäava da uhvati übicu muškaraca koji preko rimovanih oglasa sklapaju poznanstva. Po većini anglosaksonskih kritičara u pitanju je „čvrst” scenario Ričarda Prajsa. No, proizvoljnosti je u

ovom scenariju mnogo. Takavje, uostalom, slučaj i sa naslovnom pjesmom „More ljubavi”, koju übica uvijek pušta žrtvama. Bekeru je ona poslužila isključivo kao dio imidža, kao oproban i siguran način za „provociranje” emoeija po sistemu „romantične melodijske repetieije” a la „Blue Velvet”. Sama svrha i funkeija ove pjesme do kraja uopšte nije razjaänjena. Ona je samo žifra prepoznavanja, nesigurni most koji je Beker izgradio za lakže „voljenje” ovog filma. Najveći paradoks filma, ipak, leži u činjenici da je Prajs u scenariju, a zatim i Beker pri režiji, većinu saspensa gradio na dimenici da bi i Keler i publika trebalo da. sumnjaju da je Kelerova nova djevojka (E. Barkin), ujedno i glavna osumnjičena, možda übica. Da Elen Barkin nije übica

jasno je istog momenta kada sc prvi put pojavi. Sve što slijedi je romansa, saspensa teško da ima. Harold Beker, poznat kao i pomodni fotograf, „prepisujući” mnoge estetske formule osamdesetih ispustio je suštinu. U osnovi nepretenciozan film sa nešto humora; i to su svakako i najbolji trenuci filma. Razotkrivanje übìce nosi sa sobom još niz moralnih problema kojima Beker smatra da se ne mora baviti. „More ljubavi” je tako više film hibrid. Njegova prirodnost i jednostavnost samo su iluzija; zapravo je vještački rezultat mučnog estetsicog odabira H. Bekera u svrhu sklapanja filmske slagalice koja bi se trebala voljeti i bili komercijalna. * »

Isidora Bjelica

85