Ritam

„Mladog Linkolna” Džon Ford došao je u sukob sa Derilom Zanukom jer se moćnom šefu Tventi Senćuri Foksa nije dopadao elegični tempo kojim je Ford vodio svoj film. Ford je, znajući da ga odmah iza ovog posla čeka novi projekat i da će biti isključen iz procesa montaže, bio primoran da uništava negative kadrova koji mu nisu odgovarali ne bi li koliko toliko sačuvao svoje delo. A da bi film „spasao do poslednjeg kadra u kojem se vidi leš” Semjuel Goldvin je predložio Viljjemu Vajlem da „Orkanske visove” završi snimkom glavnih junaka ove tragične ljubavne price „u raju”. Vajler je to sa gnušanjem odbio da bi sa nemalim iznenadenjem tek na premijeri otkrio da njegov film ipak ima „prikladan” kraj - glavni junaci u duploj eksploziji hodaju po oblacima. Nije, dale, uopšte bilo pitanja po kojem producenti „zlatnog Holivuda” nisu imalymslednju reč. Od kraha sistema velikih studija naovamo njihovu ulogu preuzeli su reditelji „autori”, sprečavajući umetničko pomračenje holivudskih filmova, i napravili prostor za novi mit - pravi producenti više ne postoje a da oni što se kite tom titulom nisu ništa drugo do pohlepni poslovni ljudi i dosadni organizatori. No istina je, kao i uvek, negde izmedu. U Holivudu danas postoje stotine.i stotine ljudi (i žena!) koji sebe nazivaju producentima. Ipak samo mali broj pripada tvrdom jezgru odgovomom za pronalaženje i razvoj najboljih (čitaj komercijalno najuspešnijih i najšire prihvaćenih) savremenih filmova. Ćlanovi ovog kluba u stanju su da okupe i dobru fînansijsku potporu i neophodne talente da bi realizovali svoje celuloide snove. Kao Selznik ili Goldvin, i ova noga generacija producenata ostavlja karakterističan potpis na završni proizvod, zajednički imenitelj koji definile, po dobru ili zlu, njihov uticaj na kreativni procès. Kao što je to bio slučaj sa nezavisnim producentima zlatnog doba, glavno preimućstvo njihovih naslednika - kao što su Don Simpson, Džejms L. Bruks ili Lorens Gordon - je njihova sposobnost da opipaju puls publike, da predvide trendove ili čak da razvijaju nove. Oni su majstori kompromisa izmedu „umetnosti” i „trgovine”, sa akcentom na drugoj stavci, jer su zanat ispekli, bas kao i njihovi prethodnici, u odelima studijskih producenata. Uticajni producent ce lomiti, uvrtati i sakatiti ideje u cilju filma. I ponekad, pukim slučajem, to rezultira dobrim filmom, najčešće osrednjim (ili gorim od). Ali njihovi filmovi su uvek tehnički savršeni i uglavnom zabavniji od gomile filmova proizvednih pod paskom velikih studija. I najvažnije, njihovi filmovi najčešće ostvaruju profit Sve dok zaraduju novae svojim filmovima, i dok poseduju dovoljno energije za borbu, zadržaće moć da prave filmove po svom nahođenju, prilagođavajući ukus publike svojim pogledima. Rad uticajnog producenta individualan je i prepoznatljiv bas kao i rad velikih reditelja. „Afrička kraljica” je film Džna Hjustona, „Lorens pd Arabije” je film Dejvida Lina - ali oba su nepogrešivo produkcija Sema Spigela. „Kramer protiv Kramera” reditelja Roberta Bentona predstavlja producenta Stenlija Džefija u istoj meri koliko i film Adrijena Lina „Fatalna privlačnost” (iako je rađen u saradnji sa njegovom partnerkom Šeri Lensing). Pozabavimo se dakle pojedinačnim slučajevima, deset trenutno najtraženijih pojedinaca/tandema u sazvežđu Holivuda. Ricard Zanuk je jedan od retko uspešnih pripadnika druge generacije producenata u Holivudu. Njegov izbor materijala i produkcija uvek raskošna i ukusno urađena - jako podseéa na radove njegovog oca, Derila F. Zanuka, u čije se bisere übrajaju tako različita delà kao „Plodovi gneva”, „Sve 9 Evi” ili „Revolveraš”. Karijera mladeg Zanuka, prekinuta sa nekoiiko gostovanja na éelu studija, pokriva takođe širok spektar filmova. Njegov rad, godinama u saradnji sa Dejvidom Braunom a u poslednje vreme sa suprugom Lili Fini Zanuk, ima ozbiljnu stranu - „Presuda” tiapisana od strane Dejvida Memeta ili literame adaptacije kakva je „Vozeéi gospodicu Dejzi” bazirana na komadu dobitnika Pulicerove nagrade Alfreda Urija - u onu manje ozbiljnu ali ne manje zadovoljavajuće zabavnu stranu „Ajkula”, „Žaoka” ili „Čaura” v Zanuk preuzima samo proračunate rizike: kada je angažovao mladog Spilberga da režira „Ajkulu” računao je na potpuno novi trend koji su upravo on, Braun i Spilberg zacrtali. Zanuk se nikada ne udaljava od glavne struje, iako ponekad bira „teške” teme uspeva da im obezbedi komercijalni ugao,

obično se pokrivajući obiljem zvezda (Pol Njumen, Robert Redford, Širli Meklejn, Tom Henks) u poznatoj tradieiji Irvina Talberga i, naravno, Derila F. Zanuka. Zanuk i pjegova supruga dugo nisu mogli da übede nijedan studio da finansira „Vozeéi gospodicu Dejzi”, dok se u pola produkeije nisu priključili Vorner Broders, jer je ova niskobudžetska drama u Zanukovoj verziji zahtevala vrhunske produkeione uslove, tj. veliku novčanu potporu i, svakako, zvezde. Plodotvomi producent Rej Stark takođe se prilično ugledao na Talberga i Zanuka starijeg, pružajući public! slično njegovim prethodnicima - klasu za mase. Stark naginje pretežno adaptaeijama uspešnih pozorišnih komada. od raskošnih mjuzikala („Smešna devojka”, „Eni”) do Nil Sajmonovih komada („Biloksi bluz”, „U--spomene sa brajtonske plaže”). Za svoje filmove regrutovao je buIjuke zvezda i velika (i skupocena) rediteljska imena - Vilijema Vajlera, Džona Hjustona, Herberta Rosa, Majk Nikolsa. Stark pravi poteze kako su se nekada pravili u MGM-u, čvrstom rukom. Za svoj poslednji film „Čelične magnolije” Stark je, upravo u maniru na koji je Talberg kupovao komade po meri supruge Norme Širer, angažovao grupu od desetak zvezda (Seli Fild, Doli Parton, Sirli Meklejn, Deril Hana, Olimpia Dukakis, Sem Šepard) upravo po meri za uloge. Starkov moto je: „Ništa ne prepuštaj slučaju!”.

Za razliku od Starka, Dejvid Patnam je jednom prilikom izjavio da „filmovi postaju umetnost pukim slučajem”. Budući da se tada nalazio na čelu Kolumbije i da je ostavio (bolje rečeno - bio najuren) ovaj studio u potpunom rasulu navukao je na sebe gnev većine naseljenika fîlmskog grada i tako postao neprijatelj Holivuda br. 1. Patnam je jedan od najvidljivijih producenata danas, a zahvaIjujući svojoj brbljivosti i jedan od onih koji se najbolje čuju. Njegova ideja da su producenti tu da podrže promašaje koji zatim prerastaju u umetnost ogleda se u tome što ulaže gotovo nasumice u najraznovrsnije Projekte, spajajući u njima intemacionalnu filmsku elitu. Projektujuéi sam sebe kao savremenog Stenlija Kramera, levo orijentisan i svestan „greha belog čoveka”, Patnam preferira filmove koji „prosvetljuju” i zabavljaju („Vatrene kočije”, „Polja smrti”, „Misija”) a tokom ove godine očekuju se dva njegova grandiozna poduhvata - „Memfis Bel”, saga iz Drugog svetskog rata, i adaptacija kvazi markesovskog romana Izabele Aljende „Kuća duhova”. Svojom pretencioznošću Patnam više podseéa na Goldvina no na Kramera, jer bas kao i Goldvin teži da u svaki film ugradi stil (opet za mase) i moralnu pouku ali je vrlo spreman na kompromis u cilju poboljšanja komercijalnih izgleda („Ponoćni ekspres”). „Kuća duhova” iako smeštena u Južnu Ameriku ima kompletnu anglosaksonsku glumačku postavu (Vilijem Hart, Gien KJouz).

David Puttnam

51