Ritam

KRV NIJE VODA

Za puritance je osnovna hrišćanska vrlina bila jednostavnost, a istorija se, kao u pesmi bskupa Berklija, kretala ka Zapadu. Ove temeljne postavke Amerikanc prema protestantizmu na neobiëan način su prisutne u filmu „Krv nije voda”. izdanku vremena sistematizovane kapitalističke organizacije koja nema puno razumevanja za likove iz beskrajne lumpenproleterskc horizontale. Film „Krv nije voda" svoj odmak od geng-filmova ukazuje u prologu filma kada dva brata sanjaju o odlasku iz urbanog konglomerata kakav je Njujork. Uliëne bande su tu prisutne samo kao svedoëanstvo o vremenu kada su postojala etička pravila medu njima, odnosno, Frenk Kerse referira na granični film te tematike („Ratnici podzemlja” Voilera Hila, 1979) u kojem je urbana scena puna maskiranih „bandi" medu koje spadaju i policajci. Labud (Majkl Bek) iz Hilovog filma gubi delove mehanizma (bande) ali ideja o putu ka svojoj teritoriji, iako ih tamo oëekuje sivilo, nijednog trenutka ne dolazi u pitanje. Rej (Džef Fehi) iz filma „Krv nije voda” umoran je od svojc teritorije i želi da potraži korene Amerikane koja je stvar neke objektivnc (reaine) teskobe. U ovom sluëaju ta teskoba je grad, odsustvo oca, prikovanost za socijalno dno i pojava mesijansko-apokaliptiëkog Bilija Mastersa (Bili Drago). Frenk Ker je pažljivo odabrao punktove koji predstavljaju važne taëke moderne Araerike. Rej je nepravedno optužen za übistvo koje je uëinio Bili. Nakon deset godina Rej se vraća, raščišćava sa policijom i uzpomoë devojke Dženifer (Šerilin Fen) odlazi sa bratom. Svaki od ovih likova nosi eksplicitne oznake grupacija koje su, po prirodi stvari, teško spojive. Rej služi moralnom imperativu, Bili satanističkoj destruktivnosti, a Dženifer fensi osvešćenosti. Svi oni imaju „đodatak u karakteru” kojim se postiže onaj efekat, zbog linije manjeg otpora ili nepromišljanja, nazvan postmodern!stiëkim. Pre svega, to se odnosi na utisak kako niko od njih nije odatle, i/ Njujorka. Rej zapravo želi da postane fundamentalista pa iz kožne jakne prelazi u uniformni džins, Bili sa svojim mensonovskim okupljanjem porodice izgleda kao zalutali frik sa Zapadne obale, a Dženifer je zamena za majku, јег njena civilizovanost i nedođirljivost pružaju potpuno pročišćenjc Reju i njegovom bratu. Zbog toga Dženifer ne postaje ničija, ne oseća zov zemlje (rada i rađanja), јег je Šerilin Fen (prirodna plavuša - boja kose uëiteljicâ iz vestema koje donose mir i „novo doba”) u filmu „Krv nije voda" skratila kosu i obojila je u crveno, živi sama i suvereno barata libidinalnom ekonomijom, a toliko osobenosti je previše za jedan hepiend koji odiše renoviranim fundamentalizmom. ** * *

Saša Radojević

NITI VIDIM NITI ČUJEM

(SEE NO EVIL HEAR NO EVIL) Arthur HILLER, 1989. Richard PRYOR, Gene WILDER, Joan SEVERANCE, Kevin SPACEY distribucija: YUGO POOL trajanje: 103 min.

Mada je na ovogodišnji FEST došao sa titulom „hita”, Hilerov film „Niti vidim, niti čujern”, ne zaslužuje takav status. Razloga ima nekoliko. Počnimo od onih koji su unutar filma. Trojicu autora (Džin Vajlder, Ričard Prajor 1 Artur Hiler) snašla je najtužnija sudbina koja može zadesiti poslenika na polju komedije.

Postal! su bajati. Vreme ih je pregazilo, kao i komički manir kojim su stekli slavu, tako da bi se pre mogao snimiti film o njima nego sa njima. To, naravno, ne bi bila komedija, nego tužan film o najnormalnijoj stvari na svetu - prevtljivosti sudbine, 6iji su miljenici nekada bill, Naime, ne postavlja se pitanje kako su dva populama kotničara i jedan produktivni reditelj uspeli da snime ovako slab film, nego kako im se desilo da snime izvanrednu komediju kakva je bila „Srebma strela” (1976.)? Jer Hiler je reditelj šarolikog opusa, od super pretenciozne „Amerikanizacije Emili” (1964., po scenariju Pedija Cajefskog) do niza mlakih komedija i drama po pozorišnim komadima, bez naznaka autorskog rukopisa. Džin Vajlder je heroj jevrejske komičke produkcije sedamdesetih (Mel Bruks, Vudi Alen, pa i on lično), zvezda sa pomanjkanjem prave mere u profilisanju neurotičnog junaka, štoje postalo njegov „trade mark”. Ričard Prajor se našao u situaciji da je njegov imidž „crnbg brata u Holivudu” ozbiljno uzdrman nadolazećom „mladom braćom” prema kojima postoji drugačiji produkcioni odnos od onoga s kojim je on morao da se nosi. Cinilo se da je njegovo vreme prošlo, ali sudeći po potezima „velikog brata” Marfija („Harlem u noći”) na njega se ozbiljno računa u programu „fight the power”.

Međutim, sve bi ovo moglo kakotako da prođe kada bi „Niti vidim, niti čujem” imao dobru priču. Njena mana nije toliko neinventivnost komičko-kriminalističkog zapleta, ionako prepuštenog poznatom maniru dvojice glavnih glumaca, nego suštinski neukus polazne situacije na kojoj se baziraju svi, manje-više smešni gegovi u fflmu, Dve hendikepirane osobe (slepac i gluvi) nehotice prisustvuju zločinu koji je njima pripisan, te svojim vise nego ograničenim mogućnostima pokušavaju da ga reše, što bi trebalo da bude umebesno smešno. Ali nije. Ne samo što je u pitanju veoma spora komedija, niti što su autori i ' čak pet scenarista pokušali da ovu igrariju sa nemoćnima približe unekoliko svarljivom nivou (koji je ispao mlak), nego štoje ideja o trajno i nepopravljivo hendikepiranim glavnim junacima komedije stvar koja lišava komediju humora. Paradoksalna je samo jedna stvar: Vajlder i Prajor su ovde odigrali ustvari ulogu filmskog glumca, umetnika koji ne može imati čulni kontat sa Publikum dok stvara svoju umetnost. Hiler i društvo bi, na kraju, mogli da potegnu argument da su stvorili film u slavu hendikepiranima. Kakva korist od toga kada uni nisu u stanju ni da ga čuju, ni da ga vide? *

Boško Milin

81