Ritam

A tele oni koji u sređ bela dana sami uzmu stvar (čitaj: instrumente) u ruke! Za doručaksu servirani 800-Yaa TR.1.8.E. Rapmetal-fank sa ulično-gangsterskom tematikom. Prvo izgleda kao da su zalutali na ovu scenu, ali narednih sat vremena odnos snaga se drastično menja. Na kraju, kolosi iz Los Andelesa deluju sasvim zadovoljno dok otvaraju jednu za drugom konzerve piva. A najmlađi od njih E.K.A. pobedonosno diže pesnicu u vazduh govoreći; "Možda je publika nas zaista imala za doručak, ali mi smo njih onda smazali za ručak, ha, ha, ha!!!" I stvarno, oni su razneii svu letargiju mamurnog jutra sa ovih polja. Ja im se pridružujem u slavlju i skoro zaboravljam da sada na scenu izlaze James. Jurim da to vidim. Ovo je već primer ozbiljne koncertne euforije (a godinama se govori kako su James večni gubitnici) dok se iz gledališta čuje hor uz "Come Home", ili "Government Walls"). I postaje očigledno da je James polako ali sigurno zauzimaju mesto upražnjeno raspadom The Smithsa - dečaci iz komšiluka pevaju pop pesme koje nisu baš samo pop pesme. Danas suxme naprosto neodoljive. A Del Amitri? Gitare se razvlače, pa sp još malo razvlače, pa se joS malo razvlače. Škotsku je zahvatio takav talas amerikanizma (Texas, Deacon Blue, Del Amitri...) da je ovo preterano, bez ikakvog smisla, neizdrživo. U backstage baru je mnogo interesantnije. Jučeražnje "mušterije" su opet tu. Liam, i dalje bos, ne posustaje, dok entuzijazam Shaun Rydera polako kopni. NiSta za to, stigla su nova lica The Cure. Robert Smith ne izlazi iz autobusa sve dok traje prenos popodnevnog fudbalskog meča iz Italije, ali zato Simon Gallup i novi klavijaturista, a nekađašnji roadie, Perry Bamonte ispunjavaju dužnost održavanja kontakta sa javnošću. U isto vreme svoju predstavu započinju De La Soul. Mnogo priče, mnogo kreveljenja i veoma malo prave muzike. Neko je rekao da su oni rap komedija. Danas su rap tragedija. Uostalom, kao i toliko drugih rap bendova koje sam video "u živo" i koji su me naterali da zažalim zbog odlaska na njihove koncerte. A pošto ipak volim muziku De La Soul i taj LP "3 Feet High", onda zaključijem da je bolje ne uništavati naklonost do kraja, već pre potražiti arhi-lažova Robert Smitha i pokušati da izvučem iz njega neku novu verziju pričeo tomezaStoTheCureopetsviraju ipored svih zaklinjanja da im je ono prošle godine bilo poslednje. Ali Robert je zauzet snimanjem intervjua za MTV pa se razgovor odlažeza malo kasnije, posle Sinead O’Connor. "Feel So Different", "Jackie", "Black Boys On Mopeds". Što ona ima glas! Pa još "Nothing Compares 2 U". Dva dana ranije slušao sam Princea kako peva to isto, ali Sinead... Spreman sam skoro da se zakunem da je ona sve naj, naj, naj. Ali onda nakon samo pola sata (??!!) ona silazi sa scene i okružena trojicom telohranitelja nestaje u ernom autobusu (veoma elegantno!) istog trenutka. Ona se ne meša ni sa kolegama, ni sa novinarima, ni sa kim. Ona je

zvezda. Zašto? ARobert je tu, namazan ratničkim bojama (crno oko očiju, crveno na ustima i oko njih), U klasično prevelikom, rastegljenom, crnom džemperu i iznenađujuće neparanoičan. Izvlači se, pričajući kako on zapravo nikad nije ni rekao da The Cure neće svirati koncerte, već da je samo rekao da neće ići na turneje, a da ovo sviranje po evropskim festivalima nije prava turneja. I kaže da su festival! ono što mu prija, jer se tokom njih oseća kao deo jedne celine. Dobro, sada ima šansu da to i javno pokaže. Desetak minuta od kako su The Cure izašli na scenu. Robert i druStvo ne deluju ništa druželjubivije nego< obično. Ne progovaraju ni reč između pesama već samo tresu, jednu za drugom, savijeni, svaki nad svojim instrumentom. Veličanstveno. A u publici raspoloženje počinje da biva sve euforičnije. Oni od pozadi pritiskaju prve redove. Devojčice, od kojih neke nemaju više od četrnaest godina, pružaju ruke prema redarima tražeći pomoć. I onesvešćena tela se prebacuju preko zaštitne ograde. Prvo dva-tri, azatim još, ijoš, i još... Sada su to već desetine. Medutim, jedna devojka ne pokazuju znake života - prstala je da diše. Veštačko disanje, masaža srca, ništa ne pomaže. Tu su i nosila. Prizor je jeziv i neodoljivo podseća na Donington festival od pre dve godine kada su dva mladića bukvalno izgažena dok su Guns ’n’ Roses svirali. Ispred scene vlada totalna panika - redari polivaju gledaoce vodom, rasteruju fotoreportere... A gore, The Cure prelaze iz "Pictures Of You” u "Fascination Street". I Robert prekida koncert da drhtavim glasom zamoli za malo reda, jer "ovde napred će inače neko poginuti". U tom trenutku stiže i policijski helikopter koji odnosi još uvek beživotno telo. Ovo više podseća na prizor iz rata nego na festivalsku atmosferu. Ali bend nastavlja da svira, jer ko zna Sta bi tek bilo da prestanu. A onaj prisutni deo svesti kaže da je to vrhunacovogodišnjeg "Glastonburyja". Malo sretniji, kada kasnije čujemo da se ona nesretna devojka povratila. Stoga nedelja deluje nekako tupo i prazno. Ne samo zato što opet pada kiša, već i zato što World Party sa svojom vremeplovskom "Beatles-Stones-Dylan" gnjavažom, stvar čini još tužnijom. Francuski Mano Negra zato pucaju od energije, ali ni to nije dovoljno. Ni Hothouse Flowers, sada konačno sa cipelama na nogama, i na bini, a ne u blatu, ne uspevaju da podignu raspoloženje. KJavirske deonice su preduge, a zvuk i suviše rasplinut. Na nekom drugom mestu bi to možda funkcionisalo, ovde ne. Pa da li onda ostati čekajući na Deacon Blue, Ry Coodera i Aswad? Odgovor je ne. I ovo je već bilo previše. Pomalo pospan, pomalo promrzao, neobrijan i prljav opet se probijam kroz gužvu, ovog puta u suprotnom smeru. Kako je lepo imati dom. Zbogom Glastonbury? Ц

41