Ritam

vremenu kojem je buntovništvo doista bilo neopohdno. Čini mi se da je stanje đuha medu mladim svetom tokom pedesetih naprosto dovelo do implozije čiji je razultat bio rokenrol. Smestio sam Cry-Baby u godinu 1954. jer me je straSno interesovala ta vrsta nazvao bih ga „kreativnim otpađništvom" od nepisanih normi jednoumnog društva, posebne vrste otpađništva u doba kada nije bilo „droge i rokenrola", a i seks se nije upražnjavao u onoj čmeri i na onaj način kao kasnije. Činjenicaje, kojajeroditelje pedesetih dovodila do ludila, da je masa mladih belaca želela da se ponaša kao njihovi crni vršnjaci. Izgleda, uzgred, da se to isto i danas đešava. Dali se na taj način Cry Baby može smatrati vasim odgovorom iz perspektive devedesetih na pedesetih godina promovisanu instituciju „buntovništva bez razloga"? WATERS: Za moj ukus „buntovništvo bez razloga" suviše klasično zvuči. Daleko sam bliži ideji loše imitacije „buntovniStva bez razloga". Prljavel, jeftine eksploatacije ovog mita, koja je u svakom slučaju kudikamo zabavnija. Dakle, tako posmatrano, Cry-Baby jeste parodija buntovničkog mitomanstava koje na filmu traje od Jamesa Deana do danas. Buntovnici u Cry Baby su ondašnji baltimorski maloletni delikventi. Očito jeizfilma da su Vašesimpatijena njihovoj strani. Dali iz razloga što ste i sami bli delikvent ill upravo stoga što to nikada niste bili, bar ne u onom smislu kao Vaši junaci? WATERS: To drugo, oduvek sam želeo da budem delikvent... Pa to uostalom, i danas želim. Godine 1954, dakle u vrme kada se Cry Baby odigrava, imao sam svega osam godina i iz sve snage sam nastojao da budem besprizoran. Postojala je izražena podela na, lokalnim terminima izraženo „squares"-e, decu iz bogatih, uglednih ili bar dobrostojećih porodica, jednako ugladenu i pristojnu, i ~drapes"-e, decu izsiromašnih porodica, ili onih koje nisu mogle da uđu u krug izabranih baltimorskih familija. Ovaj termin se kasnije proširio-najpre su ga prihvatili u Filadelfiji, a zatim se raSirio po celoj Americi. Naravno, protivsvog übedenja, silom prilika, morao sam biti „square", i kako sam bio savim svestan okolnosti da ne mogu imati svoju bandu i tako se penjati svima na glavu, uzimao sam ono što mi je bilo pri ruci da bar ukućane nerviram. Kao, na primer, čekić, kojim sam uništavao redom što sam stigao... Uletao sam i namerno prekidao igru druge dece, stalno pokušavao da iritiram svoju majku... Danas bi se moglo reći da sam parodirao sredstva kojima su se slžili pravi delikventi. Kada su se neki maloletni delikventi doselili u moje susedstvo, znao da provedem po čitav dan gledajući ih, zavideći im na njihovom prljavom i odrpanom izgledu, ushićujući se nadom da ću i ja biti kao oni. Sa osam godina otkrio sam groblje automobila i iskreno me je uzbudilo to što sam primetio da je ova moja opsesija prva stvar koja je uspela, posle mojih brojnih i različitih pokušaja, da iskreno iznervira roditelje, jer je, izgleda, ugrozila sliku koju su imali o meni. Medutim, kako sam katolik i poSt bih ipak voleo da završim u raju, sada kada bih birao pola „square", a pla „drapes". U svakom slučaju, veoma je zdravo bili maloletni delikvent. Fina deca iz koledža znaju biti itekako problematične ličnosti u kasnijem životu. Mislim da se iz redove ove „fine dece" upravo regrutuju armije alkoholičara, psihotika, dosadnih ljudi, da se njihovi brakovi često okončavaju razvodima

Rokenrol je prva stvar u kojoj sam uočio iskreno, čovekovom hiću prirođeno buntovništvo, prva stvar koja je celokupnom svojom pojavom to zaista i bila, i to u vremenu kojem je buntovnistvo doista bilo neopohdno

za koje će, jasno, plađati ogromne alimentacije što im donosi dodatne probleme. Maloletni delikventi postaju daleko interesantniji ljudi. Naravno, pri tome ovaj izraz upotrebljavam u ono značenju koje je on imap pedesetih, odnosno I misleći na ono što je bio maloletni delikvent pedesetih. Jer danas vi imlate četrnaestogodišnjake koji su višestruke übice. Celokupnom postavkom film Cry Baby kao da demonstrira i Vašu nostalgiju za rdmovima kakvu su snimani recimo kasnih pedesetih. Uostalom i Johny Depp u naslovnoj ulozi očito je zamišljen kao Elvis Presley, dok njegova partnerka Amy Locane jako podseća na Tuesday Weld. WATERS; Neobično volim rane rokenro! filmove. Svisu oni imali uglavnom dosadne priče, ali su zato donosili sve ono što su najavljivali na plakatu— šest sjajnih rokenrol numera, na primer. Konačno, u njima su igrale moje najomiljenije glumice, kao Jayne Mansfield ili Julie London. Nostalgiju, s druge strane, mislim da donosi samo ono što ima jak uticaj na vreme u kome živimo. Muzika pedesetih je upravo takva stvar. Опа je živela i kroz šezdesete i kroz sedamdesete i danas. Ne mogu da zamislim da neko jedno dana može osećati nostalgiju slušajući najveće hitove Bon Jovija. Što se tide Johnyja Deppa, on je u Amend danas upravo onakav razlog histerije tinedžerki kakavje bio Elvis, dok me je Amy Locane od svih glumica koje sam imao u vidu za glavnu žensku ulogu doista najviše asodrala na Tuesdey Weld I Ann-Margret. Igrala je do sada u samo jednom filmu {LostAngels, Hugh Hudson, prim.aut.), a prethodno je bila u katoličkoj devojačkoj školi — dakle, glumica kao stvorena za moje filmove... Ne samo činjenicom da uslovno pripada (pod) žanru „tinejdžerske komedije", Cry Baby ne deluje kao „film za odrasle", kakvisu zahvaljujući ishodnim cenzorskim oznakama—bili svi Vaši „nezavisni" filmovi. Naime, čini seda njegova određena suptilnost zahteva specifičnog ~odraslog"gledaoca. WATERS'. Apsolutno, Cry Baby đoista nije „film za odrasle". Pre svega tazo što odrasli u njemu mogu videti prvenstveno parodiju, dok se tinejdžeri mogu uživeti i pronad svoj ugao identifikadje. lako smatram da je daleko bolje da odrasli budu bar malo ludi no što jesu. Drugim redma—samo lud odrasli je zdrav odrasli. Svi vaši filmovi vezani su za Baltimore. Čini se da je ljubav obostrana u vreme kada Vas je „main-stream" Amerika prezirala, u najtiražnijim baltimorskim časopisima moglo sepročitati da je „John Waters za Baltimore ono što je Bergman za Svedsku". WATERS: Odrastao sam u Baltimoreu i do dana danaSnjeg on mi je jedina i dovoljna inspiracija. Voleo sam ga 1954. na isti način na koji ga volim i danas, a odlučio sam da mu do groba budem odan onog trenutka kada sam postao übeden da me nije izneverio. Jer, dok su ga moji roditelji đoživljavali kao idealno mesto za besprekoran porodični život, ja sam ga smatrao obećanom zemIjom za maloletničku delikvenciju. Prelpostavljate, ja sam bio u pravu, a ne moji roditelji. Verujte, joS uvek mi se deSava da u Baltimoreu vidim neSto što me naprosto Sokira. Ili da sretnem karaktere koji su poput mojih ultimativnih zamisli o tome kakav

48