Ritam

tnu trebalo je da odgovarajući karton potrebu i pomirišu kako bi osetili autentični miris-lako je pretpostaviti o kakvim se sve mirisima radilo), Watersovu dosadašnju karijeru obeležile su i tri jednako kultne knjige: Shock Value , Crackpot i Trash Trio. Šta uopšte jednom rediteIju koji je „image" izgradio na totalnoj pripadnosti „undergroundu" može doneti Hollywood, i koliko na njegov rad utiče okolnost da je postao deo establišmenta čija je opozicija do juče bio? WATERS; Ovo mi je pitanje ovde redovno formulisano kao „koliko je Cry Baby blizak vašim ranijim filmovima". Problem je, čini mi se, isti pa ga mogu objasniti iskljufivo konstalacijom da je Cry Baby samo jos jedan film Džona Watersa, bez ikakvih konotacija u smislu „prelomne tačke u karijeri", ili slično. Film sa istom vrstom humora kao u mojim ranijim filmovima —to što je imao veći budžet, odnosno koštao daleko više od mojih ranijih filmova, mislim da nije presudno. Ovo je komedija, a ja sam oduvek pravio komedije; u isto vreme to je i mjuzikl oduvek sam pravio i mjuzikle, a ako sam nekog zbog nečega iznenadio—o čemu mi ljudi stalno pričaju —sjajno! Prvenstveni mi je cilj da svakim novim filmom donesem neku novu senzaciju zbog koje će gledalac otići iznova u bioskop, tako se smejati i dobro zabaviti. Inače, obožavam šou-biznis i uživam kada sam na bilo koji način njegov deo. Uvek sam obožoavao i Hollywood, i sanjao da dospem do njega. Naravno, hteo sam od početka da mu se prodam, samo što nije bilo nikoga ko je hteo da me kupi.

Znači Hollywood i njegov „sistem velikih studija" i kao autoru Vam odgovaraju...

WATERS: Mora da se šalite —pa ja sam oduševljen time što me jedan veliki studio nadgleda. Znate li vi u kakvim smo mi sve odvratnim hotelima odsedali dok smo snimali filmove kao „nezavisni"? Cry Baby je isti onakav kakav bih voleo da izgleda i da je rađen u nezavisnoj produkciji. Jednostavno, volim Hollywood, njegov „glamor", famu koja ga prati, njegov ukus... Uostalom, zahvaljujući Hollywoodu kupio sam kuću.

No, upravo ta stvar sa ukusom je vrlo interesantna. Vi ste nekrunisani „patrijarh lošeg ukusa", a konsterniranost s kojom je establišment dočekivao Vale filmove sigurno nije posledica onog autorskog ukusa koji bi Hollywood tolerisao. Kako sada funkcioniše ta ideologija „lošeg ukusa", odnosno osećate 11 da ste načinili nekakv kompromis? WATERS: Nisu automatski svi kompromisi negativna stvar, kao što ni čovek sa đvadeset ili trideset godina nije isti kao skoro

„Los ukus" je, hvala Bogu, univerzalna stvar

pedesetogodišnjak, pa ne može ni iste filmove da pravi. Naravno da u mojim filmovima više nema one vrste nezadovoljstva i bunta kakvogje bilo u ranim ostvarenjima. Da ne bude zabune, Ja sam ponosan na te filmove, uostalom da danas imam 22 godine bunio bih se možda i više nego što sam. Čini mi se ргШбпо idiotskim da čovek sa 44 godina buđe besan i Ijut. NezadovoIjan četrdesetčetvorogodišnjam ni najmanje nije seksi. Istine, ne mislim da sam razumniji no što sam bio sa dvadeset, naprotiv, гекао bih da sam jednako neobuzdan, ali,u svakom slučaju imam đaleko više razumevanja za Ijude. Vratimo se „lošem ukusu"... WATERS: „Loš ukus" je, hvala Bogu, univerzalna stvar, pa na njega ni Hollywood nije imun, naravno. Ali, po meni, „loš ukus" uvek funkcioniše na isti način. Rekao bih, naime, đa postoje dobar ~loš ukus" i loš ~loš ukus". Dobar je onaj koji nosi humor i ne potcenjuje niti omalovažava ono čime se bavič, ili onoga kime se bavi. Takvim „lošim ukusom" posmatrač je opšinjen. Ljuđi sa dobrim „lošim ukusom" su savršeno normalni, verovato stoga što uopšte nine polaze od toga da im je ukus ~loš". To vam je isto kao što najseksepilnije devojke nisu svesne činjenice da nenormalno dobro izgledaju. Loš ~loš ukus" je pak onaj koji je prljav,vulgaran, bez ikakvog smisla i cilja osim da bude neukusan radi neukusa. Loš „loš ukus" je Donald Trump. Takođe, na primer, nikada neću napraviti vic na račun AIDS-a, ili, opet, na račun silovanja, osimone vrste koju sam u jednom filmu već primenio, kada je crnkinja od trista kilograma silovala mržavog belog advokata ( Female Trouble, prim.aut). Uzgred, valja reći da i previše „dobrog ukusa" isto tako može da nervira.

Poput Hairspray-a i Cry Baby traži „loš ukus" u američkoj prošlosti. Prvi film bavioselezdesetima, ovaj, pak, ide i daljeu pedesete. Šta se u pedesetima sve može naći i šta one za Vas intimno znače? WATERS: Pedesete su za mene posebno impresivne, jer u njih datiraju moja prva sećanja. Mislim da su pedesete godine bile užasne. Uopšte mislim da su sve te „godine" užase za one generacije koje ih smatraju svojima, ali pedesete su doista bile nenadmašne u tom pogledu. Svi roditelji su hteli da im deca imaju sigurni egzistenciju, da zbog toga budu boznakako čvrsta i jaka, u svakom pogledu ispravna, fina i ugladena. Postojao je ispravni način razmišljanja, ponašanja, odevanja, i masa njih se trudila da liče jeđni na druge... Gnušao sam se toga. Ne znam da li je ova stvar posledica haosa i nesigurnosti koje je rat—na kojisu se<saпја bila sveža —sam po sebi doneo, a Sto se uostalom nadovezalo kroz „strah od komunizma", ali übeden sam da je kao reakcija na to došao rokenrol. U tom smislu, rokenrol je najznačajnija tekovina pedesetih. Uostalom, rokenrol je prva stvar u kojoj sam uočio iskreno, čovekovom biću prirođeno buntovništvo, prva stvar koja je celokupnom svojom pojavom to zaista i bila, i to u

47