Ritam

PI LOTI Neka te Bog čuva za mene PGP RTB Deset godina postojanja i pet albuma Pilots, naglavkčke su okrenuli sliku koju je ovaj sastav uporno gradio o sebi na početku karijere. Delujući kao simpatican prirepak elite beogradskog novog talasa, Pilot! su na svoje prve dve plooe potvrdili reputaciju zaljubljenika u prašteće gitarske pop zvuke na tragu The Who reminiscencija. Ali, kao i kod mnogih drugihtog doba, kolizija između stvaralačkih arnbicija i finansijskih efekata takvog rada, unela je nemir u sastav i Piloti su se (kako će vreme pokazati - privremeno) ugasili. Drugi život grupe počeo je monster-hitom Kao ptica na mom dlanu, i otklon je bio evidentan - što dalje od podražavanja zvukova tinejdžerskih pobuna, što bliže radio-televizijskom konformizmu. Bez namere da parafraziramo naslov hita Nenada Stekića Dalje, dalje prosto je neverovatno gde je čitav ovaj proces odveo grupu, razarajući i poslednje ostatke njenog dostojanstva. Na ovoj ploči Piloti sviraju srbijansku (geografska a ne ideološka odrednica) varijantu novokomponovane pop muzike nastale propuštanjem poturičkog sevdaha kroz filler tehnologije pop pesme. Na taj nacin, oni su postal! ovdašnji, pravoslavni ekvivalent green wavea jednog Medina ill Hari Mata Harija. U ovakvu situaciju Piloti sebe nisu doveli stavljajući se pred dilemu "biti komercijalan ill пе?‘, već pogrešnim izborom načina na koji ce se pribliiiti što većem broju kupaca. Umesto da, kao mogući modus, slede utabane staze jednog Bajage ili Parnog Valjka koje obezbedjuju velike cifre i ocuvano dostojanstvo, oni su se prikionili putevima bosanske novokomponovane pop muzike. A da sve bude do kraja razotkrivajuće, poziv za gostovanje na ploči uručili su nikom drugom do rodonačelniku ovakvog delovanja - Goranu Bregoviću (dajednim katastrofalnim solom na grtari "ulepša' pesmu Tiho, tiho). Između Bregovića iz osamdesetih i čoveka koji sfoji iza svih promena Pilots Kikija sličnost je sve ooiglednija, pa zaista ne bi bilo lose i da se epilozi poklope, Ako nižta drugo, bar bi jugos-

lovenski pop bio oslobođen još jednog kameleona i manekena tragično lažnih ljudskih emoeija. *

Gordan Paunovic

DEPECHE MODE Violator (Mute - 2KP RTVL) Iskazujući u “Ritmu” br. 6/7 svoje mišoljenje o živom DM albumu 101, potencijalno veliki kikindski pesnik još uvek mlade generacije, Z.Grbić, je za muzioki delokrug Mute veterans upotrebio vrlo zanimljiv izraz - simfopop. Trezvenije razmislivsi, moram priznati da sam i sam sklon tome da prihvatim da su se DM rastali sa pojmom tehnopop (u najčistijem smisiu), u trenutku raziaza W.Clarkea i M.Gorea. Preuzevši stvari u svoje ruke, ovaj drugi je poveo bend stazama uspeha koje je utro prvi (9/1 1 Clarkeov) album, ali po vlastitim vizijama pop muzike, u kojima nije bilo mesta za Clarkeovu blaženu jednostavnost, U trenucima u kojim njihov sedmi album beleži uspeh, meren i visinom pozicije natop-listi pohvalama u muzičkoj štampi, prvi put jednodušnim jos od Some Great Reward (1984.), slobodno se može reći da je ono što ih je do sada održalo Goreovo gotovo manijačko insistiranje na što raskošnijoj muziokoj opremi. U tom smisiu Violator se čini kao sinteza najvažnijih “inovatorskih‘ zahvata sa ranijih albuma, kombinovan momentima akcije koje pružaju nove (u odnosu na poslednji album) mašine za semplovanje. Od arhaičnog tehnopopa ostao je (a i on same povremeno) poznati tamno-metalni kotrljajući bas. Glavna snaga Goreovih kompozieija i dalje je melodičnost, koja se, medutim, i dalje rasteže od prave emotivnosti do one prenemažuće. Ono što je na ovom albumu istorijsko je, ne toliko savršena orkestraeija - semplovane gitare i saksofoni i fini sintetički

THE STONE ROSES The Stone Roses Silvertone - Jugoton Teško da se mogla poželeti prikladnija ploča da zaključi osamdesete, barem Ito se britanskog rokenrola tiče, nego što je debi album mančesterskih Stone Roses. Ima izvesne simbolike u činjenici daje upravo jedan drugi sastav iz Mancestera, Joy Division, sasvim obrnuto - stavivši tačku na svoje postojanje albumom Closer - otvorio prošiu dekadu na jedini moguoi nacin, skrhavanjem poslednjih post-punk iluzija, Nasuprottome na izmaku perioda u kome se britanski pop uglavnom batrgao između oživijavanja proslosti (nova psihodelija) i izmišljanja nakaznih “novih pravaca" (novi romantizam, gothic rock), uz poiovično uspešno uzjahivanje na taias ekspanzije erne piesne kulture i nekoliko usamljenih ali blještavih izuzetaka, Stone Roses su ponudili sublimaciju najpozitivnijih iskustava osamdesetih. Razignirano buntovništvo Smithsa, psihodelična pomerenost ranih Echo & the Bunnymen, melodijska superiornost Lloyda Colea, anarhično otkačenjaštvo Jesus & Mary Chain, pa i, koliko god to lan Brownu bilo mrsko, srčanost U 2 sa njihovog prvenca Boy, našli su se na The Stone Roses utkani u nasleđe šezdesetih koje je, izgleda, bilo najbitniji generator veoine znacajnih zbivanja u britanskom popu osamdesetih. Obeležavanje Stone Roses (uz Happy Mondays) kao gitaristicki izdanak ili varijantu acid housea nema mnogo smisla ukoliko se izvodi samo iz ovog albuma. Uostalom, S.R, su svoju nažešću acid stvar snimili tek posle ove ploče (Fools Gold, naravno) i ona mnogo vise duguje acid rocku šezdesetih i Sly Stoneu nego S-Expressu (cija bi se inspiraeija Stoneom takode mogla razmotriti). Za album o kome govorimo je dovoljno uzora i inspiraeije razmotrio D. Piljak u svom prikazu u Ritmu br. 12 i ne bih se nato vraćao, sem toliko da napomenem da se odavanje počasti Byrdsima ne svodi u slučaju Stone Roses na puko preslikavanje zvečanja gitarskih žica, kao što je sluoaj sa neprebrojivim mnoštvom grupa čiji se nivo percepcije završava na fascinaciji zvukom Rickenbackera. Mnogo vise nego arhaični zvuß, za Stone Roses je bitnije dostojanstvo pop pesme koje su u vreme svakojikih “progresivnih" i konceptulanih izmotavanjaThe Byrds uspevali da na maestralan način očuvaju. Ovo ne znači daje The Stone Roses daleko od konceptualnog albuma - uostalom, najveća želja lana Browna je da njegov band snimi nesto na nivou What’s Going On - pitanje je koliko uopšte album može biti ‘nekonceptualan', a ovaj album je jedna od onih ploča koje poseduju odličan balans između hermetičnog i ekstrovertnog, i u potpunosti objašnjava dvostruki oreol - misterioznog i istovremenog narodskog banda - kojim je obavijena pojava Stone Roses. 1 mada jož nisam spreman da The Stone Roses prihvatim kao nove britanske rock mesije, sa sastavom koji debi album završi pesmom I Am The Resurrection (Ja sam vaskrsenje) nikada ne možete biti sigurni.

Tomistav Grujić

63