Ritam

SMRTONOSNI PRASAK (Dead Bang) John FRANKENHAIMER, 1989. Don JOHNSON, PeenelopeAnn MILLER, William FORSYTHE, Bob BALABAN Rim u kojem se pojavljuje jedna od najvećih holivudskih zvezda osamdesetih, mora samim tim i da privuče kakvu takvu pažnju, naročito za žensku populaciju koja voli da provodi vreme u bioskopskim salama uzdižuči uz mail osmeh Dona Johnsona. Film je tipičan policijski iz sedamdesetih, snimljen krajem osamdesetih. Prepun demistifflcacija o policiji, o Americi, o čoveku, o životu. Don Johnson igra ćoravog, alkoholiziranog policajca koji ima bračne probleme, plus nema vaš mnogo kinte u džepu. Težak И je život američkog policajca''! Izlaz iz guvbitničke pozicije Donov lik traži u profesionalnoj zagriženosti da uvek ide do kraja i da je same on poštenjačina. Samim tim on je taj koji raskrinkava sve američke ffustracije koje su nagomilane kroz rasizam, religiju, zažećereno i sa neonacizmom. Svega po malo, kako bi komunisti pomislili da ne treba da beže u prljavu Ameriku. Ako je to funkeija ovog filma, onda svaka čast. Nikad tamo, ako si prefinjeni komunista. Tamo ćemo tek da nastradamo. Takvi demistifikatorski uplivi kojima se bavila svetska kinematografija odgovaraju nekako samo Sezdesetim i sedamdesetim, dok danas sve to nema veze; VAŽAN JE SAMO FILM, IDEOLOGUA MARS! Frankenheimer kao da želi ili kao da je ostao u tom vremenu kada smo se zgražavali na "sva zia koja mogu da nas snađu". Neko će da mi zameri na ovim konstataeijama Pomisliće da sam ja tamo neki anarhista! A moje želje su samo usmerene na to da film mora da se bavi čistim stvarima. Sve ostalo me zbunjuje. Osnovni problem John Frankenheimera je to što upomo i nekonsekventno želi da nam sve demistifikuje bez bazičnog koncepta—sve u živolu je izrežirano, nema istine, svi smo prljavi i nema bolje budućnosti—zamižljam nekog hipika koji gricka kokice i uživa. Drugi osnovni problem je to da reditelj kojeg svrstavaju u velikane šezdesetih, danas na takav način pokušava da napravi film niskobudžetne koncepcije u velikoj produkdji. 1 Jugosloveni su se nagledali loSih kopija "Prljavog Harija".

Treći osnovni problem je naraeija. "Sve vreme je sve izvmuto i zavrnuto". Stalno moramo da otkrivamo po sistemu "aaaaaa". A svima je jasno od nekog dvadesetog minuta koje übica. U bioskopu? Četvrti osnovni problem je rediteljska opterećenost hipnozom i reprezentaeijom poruka koje su, doista zbrkane i nedotupne. Peti osnovni problem je to što počinjem da'se bavim kratkim kursom hipnoze. John Frankenheimer se pojavio kao pravi razbijač dotadašnje holivudske „kližeirane" režije. Tipičan reditelj tipične psihodestruktivističke generacije koja je nipodažtavala čak i svoj image. Osećam da je John bio obožavalac pink Floyd, mrzeči pop čistotu Beatlesa.

Zlatko Marušić

FANTOM MIDVUD MOLA (Phantom Of The Mall: Eric’s Revenge) Richard FRIEDMAN, 1989. Kari WHITMAN, Morgan FAIRCHILD, Derek RYDALL, Rod ESTES KJaustrofobičnost jeftinih horora, kakavje "Fantom Midvud Mola", najčešće potiče iz dva razloga; prvo, jerje primerena indukovanju specifične egzistencijalne napetosti, što je cilj svakog horora; drugo, jer niski budžet ne dozvoljava žirenje radnje na prevelikii broj prostora. U ovom slučaju, klaustrofični prostorje veliki trgovački centar, otvoren na mestu kuće koja je izgorela u požaru godinu dana pre početka radnje. Film počinje otvaranjem trgovačkog centra, a zavrSava se njegovim dizanjem u vazduh. Pored elemenata osnovne pride "Fantom Midvud Mola" pokužava da se, u svom sporednom toku, pozove na iskustva filmova kalastrofe. Zlo nije oličeno u negativcu, nego u ljudima sa površine života, uglednim građanima. Sažaljenje je na strani njihovog protivnika, Erika, mladića koji je bio žrtva prvog požara i sada se sveti serijom übistava. Zločinac je predmet našeg straha, ali i objekat naših simpatija. To, samo po sebi, nije atipično za "B" fijmove strave i užasa. Nevolja je žto u "Fantom Midvud Mola" sirštinu sukoba shvatimo posle pedesetak minuta filma, pa se sve pre i posle toga utapa u taj trenutak, koji nije dobro tempiran. Ako išta horor sebi ne sme da dozvoli, to je poigravanje sa naklonošću gledalaca prema likovima. Obrti su mougći, ali se moraju dešavati, sa dobrom pripremom, u pogodnim momentima, Sredina filma, kada treba postepeno povećavati napetost, sigumo je najgori trenutak za velika saznanja. U trenucima kada treba da budu poneseni zbivanjima, gledaoci su dovedeni u siluaeiju da razmišljaju o moralnom polazištu autora. Svi

odnosi tako se razrešavaju u, inače, zanimljivo postavljenom ljubavnom trouglu Erik - njegova bivša devojka - njen sadašnji dečko. Erikova ljubav jedina je iskrena, negativac postaje heroj, antiklimaks sa spašavanjem dva normalna kraka ovog trugla deluje dovoljno gorko. Nedostaje samo uzbudenje, a to znači da nedostaje mnogo.

Vladislav Mijić

OTPORAN NA METKE (Hard To Kill) Bruce MALMUTH, 1990. Steven SEAGAL, Kelly LE BROCK Bill SADLER Pre punih devet godina reditelj Brus Malmut je potpisao vrlo uzbudljiv krimić "Noćni jastrebovi", verovatno jedno od najboljth izdanja, ali i film kojim je Rutger Hauer definitivno promovisan u savremenog negativca broj jedan. U meduvremenu, gotovo da i nije bilo vesti o Malmutu i onome Sto radi, a onda su ljudi iz produkeione kuće "Vomer bros." režili da ga uposle na drugom filmu dolazeče zvezde Stivena Segala, i tako je nastao "Otporan na metke". Majstor aikida, kao i nekoliko drugih drevnih borilačkih veština, priznati stručnjak za vatreno oružje, telohranitelj mnogih važnih osoba, Stiven Segal je debitovao zaboravljivim akeionim ostvarenjem "Iznad zakona" Endijua Dejvisa, a zli jezici su brzo konstatovali kako u poredenju sa njim Cak Noris glumi kao Lorens Olivije. Ne obazirući se na ogovaranja, i oslonivši se na pristojnu podršku publike, Segal je tražeći novi projekat za sebe i svojuj suprugu Keli Le Brok jedva dočekao scenario za "Otporan na metke", i - na žalost - opet pogrešio. Svestan svih svojih kvaliteta, ali i apsurdno željan nekih drugih, njemu očigledno nedostupnih, Segal je - poput većine sličnih, potencijalnih i nikad dokazanih vedela - pokušao da nam sa "Otporan na metke" proda bajat, a uhodan štos: dosta akeije na početku i još viSe na kraju, a u sredini laka psihološka drama i obavezna romansa, kojima se valjda uspostavlja umetnički identitet samoga dela. Sve to, naravno, funkcionište prilično traljavo, prava dinamika i dramatičnsot uglavnom ne postoje, puno je praznih scena i dijaloga bez poente, a furiozan, akeioni rasplet dolazi onda kada je gledaocu već svega dosta. Nema sumnje da Stiven Segal može i ume mnogo, no nejasno je kakvu to karijeru želi. Jer, ako je "Otporan na metke" ovaploćenje njegovih ideala, onda mu ni neuporedivo bolji i iskusniji reditelji od Brusa Malmuta ne mogu pomodi.

Aleksandar D. Kostić

77