Ritam

B-92 UZVRAĆA UDARAC

Papirlć, još uvek istaknut, na petom spratu Doma Omiadine sa ispisanim imenima svih muzlčklh saradnika Omladinskog radija B-92 I njihovim izborom za veče 10. marta. On govorl sve o događaju koji se zbio na beogradskim radio talasima tih dana.

Omladinski radio B-92 je svojevremeno, maja 1989., pokrenut као idealna prillka da se u jedan geto smeste svi mlađi (ne uvek i mladi) novinari, koji su dotad ležali učamljeni u omladinskoj emisiji Studija B "Ritam srca", i studentskoj emisiji Beograda 202 - "Index 202". Program B-92, većina je dočekala kao priliku za pravu afirmaciju, budući da im se najzad ukazala prilika da nečim rukovode sami, bez đežumih ređakcijskih policajaca. Činjenicu da su počeli rad na jedva dobijenoj ffekvenciji i sa slabašnim predajnikom, te sa provizornom dozvoiom, pretvorili su, bar donekie, u svoju prednost - sve što je u svojim emisijama B-92 ikad emitovao već zbog polulegalnosti rada imalo je onaj neodoljivi šarm Događaja, koji i čini razliku između dobrog i lošeg programa. Šlaviše, tek sa B-92 je beživotnost svih ostalih radija postala blistavo jasna - kao pustinja u podne. Razlike su bile jasne i zasnivale su se na neverovatno prostoj postavci koju su urednici Omladinskog radija prvi promovisali kao princip uređivanja ceiokupnog programa. Većina ostalih urednika, pogotovo na Radio Beogradu, školovana je na ideji da radio nikako, ali nikako, ne sme uznemiravati sluiaoce. Umesto da emisije koje bi eventuaino uznemirile slušaoce neočekivanim obrtima i provokativnim sadržajima, šlo traži aktivno učešće slušalaca, urednici drže pod kontrolom, u strogo ograničenim terminima, kao i svugde drugde, па B-92 je uvek ideal bilo shvatanje da svaka emisija mora biti zahlevna - i prema sebi i prema slušaocu. Svaka, muzička ili govoma emisija morala je predstavljali najbolju informaciju iz određene oblasti, i nijedna nije polcenjivala znatiželju i sposobnost slušaoca da je prati i shvati, Budući da su sve bile autorski programi mladih novinara koji su u njima našli jedinu mogućnost za pravu profesionalnu aOrmadju, automatski su skoro sve dobile jasan iđentitet vezan za vodilelja Ш autora, pretvorivši se u događaje. Upravo je činjenica da je najbolja опа emisija koja vas lera da reagujete - ona koja je događaj u vašem životu - i negovanje ove koncepcije na B-92, dovela do toga da je ovaj radio poslao

pravi lokalni radio koji se sasvim sigumo slušao 24 sati dnevno (zapravo, on emituje svoj program od 11 pre podne do 2 posle ponoći ostatak popunjava preuzimajući MTV). Na taj način često ste mogli sebi stvoriti iluziju da se bar nežto u vašem životu događa. Nekakva žurka bila je negde u toku i, ako ste mogli da uhvatite taj radio iz svog dela grada, bili ste ukijučeni u nju. A neke emisije su stvamo i bile kultumi i kakvi god još hočete - pomaci. O razbijanju informativne blokade da ne govorimo. Vrhunac cele ideje predstavljalo je svojevremeno kreiranje i izvođenje događaja na radiju koji se pod imenom Šišmiš iliti underground radio javno izvodio mesecima, od jeseni 1989. do kraja 1990. Pod vođstvo Miomira Grujića - Fleke, ova jedinstvena izraslina na radio talasima predstavljala je vrhunski koncept - zbivanje onog duha koji je od Akademije (na kojoj je godinama Fleka radio kao organizator koncerata) učinio ono što je ona bila. Jedinstven beogradski rock'n’roll pogled na stvari doveo je do krajnje familijamih nočnih goslovanja svih - od Koje do Satana Panonskog, preko anonimnih posetilaca - koji su govorili iz iste kultume pozicije. "Rock'n’roll republika" koja je otvoreno objavila svoju nezvisnost od sve zbunjenijeg malograđanskog Beograda prva je hvatala različite impulse iz gradskog života, izveštavajuči istovremeno o svačemu i o ničemu - prosto se događajući kao život. Sve skupa sa direktnim uključenjima slušalaca (što je afirmisalo i neuništivu sposobnost ovog naroda da kreira jezive psovke), koji su ponekad upropašlavali a ponekad spašavali emisije, Šišmiš je ponuđio neku vrslu istinske slike o zbivanjima oko nas - a da mu je to bila samo usputna пашега. Ono što je Fleka jednom rekao o "deci koja se stide svojih roditelja", brzo je dobilo jedno vrlo realno uobličenje u rezultatima višestranačkih izbora koji su uspostavili potpun generacijski jaz u političkom životu ove sredine. Posle devetog i desetog marta se, naravno, zna koja je generacija bila za šta, ali рге izbora ste lo mogli čuti u Šišmišu (Flekin komentar upravo objavljenih rezultata

20