Ritam

prvog izbomog kmga sastojao se u sledećem činu - svoju najčešće kontakt emisiju potpuno je prepustio tajanstvenom ekskiuzivnom muzičkom saradniku Yu-nindži koji je uvek kreirao neverovatno uspeli rhythm & blues/punk ugođaj - voditelj je ovo obrazložio tvrdnjom da sa Kenjigradom nema šta da priča, povremeno se uključujuči samo da "ovcama kaže beeee" i "idite pastiru"). B-92; NAREDNA GENERACUA . Omlađinski radio B-92 je, dakle, poslojao i sve vreme svog rada funkcionisao na principima koji su ga u odlučnim trenucima postavili u središte društvenog života u Beogradu. Ovde nećemo obratiti inače zasluženu pažnju na savršeno izvežtavanje informativne redakcije (pa dobro, sa petog sprata Doma omladine puca odličan vidik na Trg Republike), u čiju se uhodanost idealno ulila nepređvidljiva količina svih onih ekskluzivnih vesti koje su tih časova predstavljale nešto više od obične informacije. Pravi događaj za sebe, koji je učinio B-92 ravnopravnim učesnikom zbivanja i istinskim izrazotn nečega što se događalo bio je rad muzičke redakcije. U momentu kad je neko zaključio da treba blokirati emitovanje Studija B i B-92 iz bezbednosnih razioga, verovatno su pesme bile poslednje na šta je mislio. Od kada su oko 18 časova "Ijudi u civiiu" zahtevali po prvi put da se potpuno prekine emitovanje programa Omladinskog radija, zezanje prestaje i počinje duhovit, ali jednako ogorčen vid olpora - popodne devetog marta milicija je u dva navrata dolazila bez ikakvog naloga da prekine program "zbog uznemiravanja javnosti", Deset minuta pošto su javili da su prema centru Grada krenuli tenkovi i boma kola, u 19.40 odgovomi urednik Veran Matić je, posie trećeg dolaska milicije, morao da objavi prekid programa ovog radija. Ploča koju je u tom trenutku stavio na gramofom muzički saradnik Tomislav Grujić beše Sam Cookova soul himna "A Change Is Gonna Come" ("Doći će promena"). Pesma nije emitovana. No trenutak nije propušlen sutradan kad su urednici B-92 odlučili da nastave program pošto do 2030 nisu dobili nikakvo pismeno rešenje o razlozima zbog kojih im nije dato da emitiju ništa više od reklama i muzike. Vesti koje su upravo stizale iz Studentskog grada nisu iznenađivale nikog ko je prošetao u nedelju prepodne na brzinu začišćenim i ostakljenim centrom grada - bila je, naime, gotovo opipiljiva napelost s kojom je iznenađujuće veliki broj prisutnih prolazio pokraj jednako napetih vojnika. Nešto je još trebalo da se dogodi, mada niko nije mogao bili sasvim siguran šla - bilo je jednostavno jasno da se "to neće tek tako završiti". I nije. A prvi kojj su to znali bili su urednici na B-92 i dežumi muzički saradnik Milan Pelrović - Tica. Tica je pravi nepoznati heroj celog događaja (mogla bi neka muzička škola da se nazove njegovim imenom i nadimkom). Dečko koji je upomo insislirao na punku (čak i na Oi punku) i čistom rock’n’rollu u redovnom programu, našao se u svom elementu le večeri, od onog momenla kad se setio svojih starih pločica koje je inače često puštao da bi dmgima osvežio pamćenje, a sebi učinio veče (epšim (prave stvari se obično dešavaju iz privatnih razloga) - starih albuma i singlova jugoslovenskog punka i novog talasa. Sve te pesme Parafa ("Nijedna nije bolja, naša policija"), Prljavog kazališta ("Sretno dijete"), Pankrta i drugih punk gmpa, krajem sedamdeselih i početkom osamdesetih kreirale su pomerenu realnost u kojoj se razrešavao sukob koji nije poslojao. U oazi društvene uspavanoeti kakva je; bila Jugoslavija tada, priče o

sukobima sa policijom behu priče za malu decu koja žele da žive rock’n’roll životom. Ceo punk kod nas, ша koiiko autentičan bio, palio je od nedostatka pravog protivnika u okolini koja je bila surovo ravnođužna prema ideološkom izazovu punka i new wavea. Bez obzira na kasnije isfabrikovanu "nazi-punk" aferu, najveći broj punkera u ovoj zemlji nikad nije imao problema sa kasnijim nalaženjem posla, zbog toga što su jednom bili punkeri. Ova činjenica stavlja u prave okvire represiju koja je pogađala s vremena na vreme ondašnje rock pobunjenike i njihovo "žigosanje" u javnosli - koga zapravo jeđva da je bilo. Suprotno Zapadu, ovde su punk i new wave u početku bili nova moda u gradu, za koju se zalepio jedan deo dece iz srednjeklasnih i bogatih porodica. Njihova pobuna nije mogla iči dalje od one fiklivne - stoga se, uz časne izuzetke, eventualni ustanički naboj punka i new wavea kod nas mogao shvatiti tek iz opšteg konteksta, jer je najčešće izražavao samo žudnju za odudaranjem od proseka. Pesme prvih punk grupa zato su kreirale novu stvarnost u kojoj je pobuna, ona istinska, bila moguća i imala smisla. Desetog marta uveče u Beogradu ona se i dogodila, pošto joj je stvamost najzad daia šansu. Parafi, Prljavo kazalište i Pankrti sa ranih albuma odjednom su se poklopili sa ulicom i zbivanjima na njoj, verovatno po prvi put govoreći o onome što se na njoj zbiva bez onog odmaka koji ih je pre desetak godina činio samo snoviđenjem pobune. Ceo punk i novi talas progovorili su na način na koji su uvek i govorili, ali koji je tek sad postao zaista važan. Pobunjenički duh rock’n’rolla kog su do tad samo posvećeni razumeli pretvorio se u nezavisnog učesnika zbivanja, malu životinju koja je odjednom počela da diše, zajedno sa onima koji su se našli na ulici onda kad je zbilja bilo važno, noću između desetog i jedanaestog marta, Pokliči Partibrejkersa ("Ono što pokušavam sad, ti nećeš za ceo svoj život") ili Discipline kičme ("Vreme je za pravdu, vreme je za istinu”) došli su kao potvrda činjenice da je taj duh bio tu sve vreme, a klasici The Clash ("Police On Му Back" i ”White Riot") i The Jam ("Eton Rifles") kao utemeljenje celog zbivanja u nečem što traje od pamtiveka i što je veće od samih prisutnih Ijudi i njihovih malih napora, Odjednom su sve te pesme govorile o njima, na ulici. Odjednom su sve one bile suva istina, čista faktografija, opis stvamih zbivanja. Činjenicu da je cela istorija rock’n’rolla prožeta takvim, pobunjeničkim, pesmama, ne sasvim svesno (čime je stvar samo ispala bolja) iskorislio je B-92 prelvarajući svaku od njih u poruku koja je na svoj način istovremeno vladala zbivanjem i predstavljala njegov odraz. Zapravo sve što je Tica pustio te veče doživljavalo se kao poruka - od pesama Megacity 4 (koji su i sami dan ranije zaglavili na Trgu Republike) preko verovatno neizbežne "Love Will Tear Us Apart" Јоу Division, do "Everything's Different Now" Till Tuesday. Za razliku od raznih proklamacija, peticija i besomučnog puštanja "Give Peace A Chance" na Terazijama, što je sve uzelo maha narednih dana, te noći se negde između The Poguesa na radiju (omiljeni sastav poginulog Branislava Milovanovića) i velikog pande (kog je ujutro jedanaestog marta donela Nataša, devojka Branislava Lečića) postavljenog na zvučnik, dogođilo sve što je bilo zaista bitno. Mislim da sam malo uzbuđen i nemam pravih reči da dobro opišem, ali rekao bih da je to bio život, ustvari. Ono drugo je bilo - ono drugo.

Na papiriću na kome su zabeležene pesme koje su pušlene 10. marta u redovnoj jemisiji "Makroi, diieri i muzički 'Saradnici 11 , u којој saradnici B - 92 /predstavljaju svoje omiljne pesmp’ te sedmice, stajalo je slfedeće: 1 Miško Bilb ja Ppblic Ener iy - "Fight The Power" NVi/A - “Fuc k The Police" Gordan Pa rnović The Clash - "Police On Му Back" The Clash -rGuns Of Brixton“ Sašia Mirkc vić bilq šta od grupe Police i v

Dragan Ambrozić

21