Ritam
PRVA TRUBA јУ/§]ЦИЖЛIIкIГЈ
Jedna pioča koju je krajem 1 988. objavila londonska kuća Globestyle, specijalizovana za World Music (Ofra Haza Je ugiedala svet zahvaljujući njihovim nastojanjima), omogućila je nekima u Evropi da se prlsete, a nekima da po prvi put otkriju pejzaže izvorne muzike u tumačenju srpskih duvačkih orkestara (Serbian brass band).
Orkestar Jovice Stojiljkovića - Bežira (inače, ni on sam ne zna šta taj nadimak znači), jednog od kiasičnih protagonista ovog zvuka već 40 godina, dobio je na vrhuncu interesovanja za etno-sazvučja izuzetnu priiiku da predstavi svetu jednu od samosvojnih narodnih muzičkih tradicija. Potonje neprekidno učestvovanje па raznim festivalima diljem evropskih zemalja (onih Rock In Opposition, рге svih), pa i prijateljstvo sa Gipsy Kings, omogućili su Beširu i njegovim herojima limenih instrumenata da postanu autentični predstavnici cele jedne kulturne sfere. Pred snimanje drugog albuma za Globestyle, našli smo Jovicu na još jednom radnom zadatku - bio je 8. mart i u Safarikovoj 7, "Kod Sace", se spremalo uzbudljivo veče (o noći da ne govorimo). "Nas je па festivalu duvačkih orkestara iz cele Evrope u Amsterdamu zapazio taj muzičar iz Londona, iz grupe 3 Mustapha 3 (Hijaz), koji je otišao u firmu i rekao kakvi smo. Posle je došao za nama, u selo (Golemo Selo kod Vranja-prim.aut.), bez ikakve adrese nas je našao i mi smo, naravno, odmah prihvatili taj poziv za snimanje ploče, Posle su vaskrsli neki momenti između mene i Kena, ne bih sad o tome, u vezi nekih isplaćivanja oko te ploče. Sad smo se pomirili i snimaćemo i drugu ploču za njih. Za nas je najbitnije da nas zovu sa svih strana." 'Та ploča je snimljena u Berlinu, došlo je društvo iz Londona zbog toga. Snimali smo jedan dan, najviše dva-tri sata. Mi smo vršili odabir tih stvari, i meni bi bilo posebno drago da la ploča bude objavljena ovde, u Jugoslaviji. Ovde smo izdali ukupno jedanaest kaseta, za Jugodisk, Aranđelovac, Jugolon, RTB, za sve. Sad momentalno nema ništa da se kupi od toga." "Izgleda mi, po meni, ovi festivali što rade tamo, da je to za omladinu, da hoće da je zbližu sa narodnu muziku. Cenim da se na lome ide, da manje bude rock, a da bude narodna muzika, da zbliže prosto sa ovu našu narodnu muziku omladinu. To je moj osećaj, ne raora da znači, ali kako sam bio u razgovoru s jednim organizalorom, on mi kaže da su s namerom hteli da omladinu malo vrate sa госка i tako da je zbliže, uopšte svu omladinu, bilo odakle da je." "Ja ne mogu da shvatim da oni našu muziku mogu onako da prihvale. Prosto se sami mi čudimo, da budemo vraćeni ne znam koliko puta na pozomicu, da plaču, onako proslo da plaču od radosti. Šta ih to toliko dira ne mogu da budem pametan. Mnogo smo dobro primljeni." Ja 53111 počeo u sedmu godinu, ali lo su bila druga vremena. Škole nema, očas pobegneš sa časa, trubu u ruke i na slave. i to je tako bilo, drugari čekaju da pobegnem i onda tri dana sviramo, nema škole. Tako Ј е nisam ni završio -ne samo ja, nego svi moji vršnjaci - u to vreme tako smo radili - voleli smo prosto tu muziku. A sad nas neraa ni treći deo." "Prvi veliki orkestar bio mi je kod Dragana Veličkovića iz Grdelice, on mi je bio kapelnik 12 godina. ! onda 1981., na povralku iz Guče, nije mogao kući da se vrati, na ruke nam je umro, ispred kuće na pedeset
metara. 1976. smo osvojili prvu trubu, i od tad pet-šest godina smo neprekidno uzimali prvo, drugo, treće mesto - za najbolje muziciranje, za najbolje kolo. I posle Dragana ostao je isti orkestar, mi smo dosta radili, sad će Srečko Ibraimovič da preuzme, na mladi Ijudi će da ostane svet. On je svirao 12 godina sa Esmom, i po američkim zemljama, dosta je prošao, biće prava zvezda. Nekako su manje zainteresovani mladi Ijudi za ovu muziku, tako da ih nema mnogo. Uopšte na jugu, gore, mladi Ijudi rade svoj posao, nisu zainteresovani. Mada je to tradicija, pa se drži, ova naša muzika izgleda opada, ne znam zbog ćega, ali jesle, opada garanlovano. Kako bih rekao, nestašica. Jug Srbije, Leskovac, Niš, to su sve naša sviranja bila nekad. Danas jedino Vranje, Leskovac je preuzeo Fejat Sejdić posle Dragana, ali i on tamo može samo po svadbama sad, jer se i tu prešlo na pevače i harmoniku, na ovu ozvučenu muziku." "Najviše sviramo u Vranju i u Beogradu i u mom selu. I sad u inostranstvo. Beograd je najbolje primao trubu i bleh orkestar uvek srce i duša u Beogradu su truba. Beograd je toliko zadovoljan sa pevačima i harmonikašima, a kad čuje trubu, njega ga dira potpuno. Atmosfera ako je dobra, onda nije važno da li je naše selo ili Vranje, ako vlada jedno raspoloženje onda nije važno gde smo." "Od druge muzike, mi volimo gitare, tambure, to nam je milo da čujemo. Na primer Gipsy Kings - njih osam su, sve gitare. Strahovito nas dira, bez obzira što nije bleh orkeslar. Gipsy Kings su dali koncert u Nicu, i nas su zvali na jedan romski festival, a kod njega (N.Reyesa) kući smo bili kao gosti, jer smo mi prijatelji. On se oduševio sa nama, na ručak je zvao sve muzičare koji su bili tu gosti kod njega, a nas je izabrao da sviramo - i u njegovu avliju, u njegovu kuću mi smo zabavljali sve njegove muzičare jedno dva sata. Onda kad je krstio dete u crkvu, opel nas je zvao kao muziku, a i pravio je film od nas." "Moja poruka za mlade muzičare je da truba ne bi trebala da se izgubi. Ta tradicija da ostane kod nas, u Srbiji bar. Truba je svuda dokazala svoju upečatljivost. Ja bih voleo da se naša omladina okrene više na narodnu muziku, neka sluša i rock, ali nek se više usmeri па ovu muziku. Jer nisu valjda ovi organizatori nesvesni šta radu, kad nas zovu - oni hoće da zbliže omladinu. Neka bude i rock, neka bude i ova prava narodna, pa ćemo da pobedimo svi zajednički." Na izlasku iz prostorija zastali smo da pogledamo majstore na delu naime, sve vreme našeg razgovora orkestar je treštao. Ispostavilo se da se ne radi ni o kakvoj probi za osmomartovski nastup - пекош je već bilo bolje i naručivao je pesmu za pesmom, preko sat vremena. Lidija Vukićević i Zdravko Čolić (jer lo behu oni) najzad su otkrili bolji život u sevdahu koji le strefi oko dva popodne. Ц
Војап Đorde\’ić i.
Dragan Arnbrozić
9