Ritam

Li ili Mario Van Pi bls, kao i čilava vojska rap muzičara - пеша nikakve šansc da uspe. ]er, kada je pre skoro godinu dana film "Žestoki monici" prikazivan Sirom Amerike, cmački rasizam prema belcima bližio se vrhuncu i svaki proscčno obavešteni Amerikanac morao je anticipirati dolazece rasne nemire, najpre u Kalifomiji, a zatim i u svim većirn gradovima Sjedinjenih Država. I pored toga, film koji je pričao najpre o crnačkoj ugroženosti od strane belaca, a zatim i o unutrašnjoj razjedinjcnosti samih crnaca, uz potpunu pasivnost cenzorskih komisija i bez ikakvih smetnji, prikazivan je u svim tim gradovima, budućim poprištima pobune. Ponovo je, naravno, u pitanju glasovita američka demokratija, koja je u Džozefu Singltonu, umesto predanog subvcrzivca, našla vcmog saradnika. U njegovom filmu, glavni lik - rezoner, propoveda pasivan olpor, evoluciju umesto revolucije, Ali ovim filmom, iako naizgled poziva cmcc na ujedlnjcnje, on ih suštinski deli - na jaku manjinu koja je za radikalno razaračunavahje sa belcima i vcdnu - koja je za reformističko rešavanje problema. lako zvud kao skmavijanje i zaista je potpuno neizvodljivo uporedivati cmce i Srbe, ipak za trenutak, iz didakličkih razloga, apstrahujmo sve civilizacijske razlike, i pozabavimo se prosto instiktima. U tom kontekstu moje pitanje glasi: šta vise treba da se dogodi da bi normalan čovek prestao da trpi i počeo da pruža jcdinu dostojanstvenu vrstu otpora? *

Biljana Srbljanović

J.F.K. Najagažovaniji reditelj savremenog holivudskog fllma u onom smislu koji za ovu reč vezuje kompleks potrebe stvaraoca za političko - socijalnom arbitrazom, Oliver Stoun je od onih autora čiji se doživljaj filma zasniva na ideji da je pokretna slika samo po sebi najbliža dokumentu. I time najprijemčivija onome kome se ideolog obraća, što je uostalom baza svake ideološko - manipulacijske tehnologije. Naravno, u novija vremcna kao komunikacijski medij film je marginalizovan od strane televizije - dme je izgubio lenjinovski prioritet "najvažnije umestnosti" - ali kao posrednik izmedju umetnika i publike ostao je od svih umetničkih medija najpodložniji različitim ambicijama ideološkog dociranja. Na tom planu Oliver Stoun doista nema pandana u novijoj istoriji Holivuda. Medutim, ako se takozvana "angažovanost" doživi kao sasvim legitiman cilj filmskog, kao i svakog drugog autora, onda je način njenog deraonstriranja ono Sto razlikuje film sa svim atributima filmskog jezika od onoga što samo koristi film kao omot u okviru koga se plasira nesto sto sa filmom u suStini nema ničeg zajedničkog. Tako se svojevremeni Stounovi filmski poduhvati u kojirria je bio samo see-

narista, kakav je, recimo, "Konan", sa kompletnom argumentaeijom mogu svrstati u najuži clilni vrh onoga 'što je film kao umetnički medij u svojoj, bar novijoj, istoriji dao, bez obzira što je u površnom analizom lako uočiti da idcologija predstavlja vrlo bitno uporište autora. S druge strane, filmovi koje je Stoun potpisao kao reditelj - "Vol Strit", "Vod" ili "Roden 4. jula", na primer, jesu u neku ruku koncetrati ideologic kao jcdinog i ključnog autorskog cilja. Sto vise vremena prolazi, Stoun je sve udaljeniji od ideologizacijc stila - terrain koji bi se mogao vezati za njegovog, ali očigledno pre svega Milijusovog "Konana" - a sve bliz.i stilizaeiji ideologije, koja polako postaje determinanta čitavog njegovog opusa. "Džej-Ef-Kej - Atentat na Kenedija" kao poslednji ujedno je i najdrastičniji primer ovakvog opredeljenja. Ideologiju Stoun nameće kao stil za sebe i po sebi, u tom smislu očito polazeći od zadatka - kako na politick! što radikalniji i eksplozivniji način plasirati svoju interpretaeiju konkretnog istorijskog, odnosno socijalnog i društvenog fenomena, Najzahvaljnija moguća tema za jednog američkog autora sa takvim ciljem, van svake sumnje je rat a Vijetnamu. I sasvim je onda logično što se najved deo Stounovog opusa na ovaj ili onaj način referiše na Vijetman, 1 opet je sasvim logično što vrhunac takvog opredeljenja - do čega je, sledeći prostu indukeiju, jednog dana neizostavno moralo da dodje - jestc film o okolostima i posledicama medijski najcksponlranijeg dogadjaja u američkoj istoriji dvadesetog veka - übistva predsednika Džona Ficdžeralda Kenedija. Jer, Kenedi, po jednim, odnosno njegovo übistvo, po drugima, označava prapočetak najveće američke tragedije modernog doba, vijetnamskog rata, posle koga ništa nije moglo biti isto. Rata koju je uništio famu o neprikosnovenoj velidni Amerike, nepobedivosti njene sile, jedinstvu naeije, božjem poslanstvu Amerike da svetu donese blagostanje i nadu. Okolnost da su mnogi detalji oko ovog atentata nerasvetljeni, da je ostalo previse toga nepoznatog što je iznova otvaralo prostor za svakovrsne sumnje, a povrh svega da je od übistsva Kenedija prošlo skoro trideset godina u kojima su društvene promcne u Americi, fenomenoioški posmatrano, jedim delom rukovodjenc upravo ovim dogadajem - bila je dovoljna kao alibi Stounu da se upustu u smelu kombinatoriku. Jednima ona ima prizvuk moguće autentičnosti, navoded ih na zastrašujuće zaključke o dometima manipulacije vlašću i ugroženosti pojedinca u sistemu; drugima, pak, koji su se dosta bučno oglasili u Americi, ista deluje kao paranoična ezoterija u kojoj se, ne poštujući, kako kažu, ni istorijske fakte ni pravllo obaveznog ispitivanja svih koji bi mogli da svedoče, Stoun bezobzirno pa i bezobrazno obrušava na sistem.

Dragon Petrović

(Fisher King) režija; Terry GILLIAM uloge: Robin Williams, Jeff Brdges, Mercedes Ruehl, Amanda Plummer distribueija: TUCK VISION Neosporno do danas najbolji film Teri Gilijema, "Kralj ribara" poseduje nekoliko kvaliteta koji ga čine, ako ništa drugo, ono bar gledljivim od početka do kraja, što se nije moglo red za "Brazil", ili "Avanture Barona Minhauzena" npr. U prvom redu, to se odnosi na sjajne giumaeke kreaeije Džefa Bridžiza, Amande Flamer i mercedes Rul. Da nije lipičnog preglumljavanja Robina Vilijemsa (vidi i pod "Kuka"), "Kralja ribara" bismo mogli nazvati glumačkim filmom, Sto nimalo ne ide u prilog dosadašnjem statusu Teri Gilijema, najrazvikanijeg pajtonovca. Da paralelne melodramske price, raspad ljubavne veze Bridžiza i Mercedesa Rul, odnosno pokušaj uspostavljanja iste, nespretnih Vilijemsa i Piacrove, talentovanijim autorima nego Sto je to Gilijem poslužile bi kao podloga za vrhunsku sapunicu"sirkovskog" tipa. No, Gilijem je u "normalno" tkivo morao da übrizga nešto od svojih karakterističnih otvora, poput kpotrage za Svetim gralom, beskrajnog karikiranja likova i situaeija, pa se čitav film doima poput velike neiskorišćENE Sanse. Mnogo zanimljivih elemenata u pogrešnom jedinjenju. Od "Kralja ribara" najviše će profitirati, jasno, Mercedes Rul, uglavnom do sada nepoznata glumica latino porekla, kojoj će lOskar za epizodu zasigumo garantovati uspešnu karijeru, Čini se da će oStećena u toj trei biti jektičava Amanda Flamer, mada je njena kreacija ni.Sta manje intrigantna. Robim Vilijems ostaje glavna vedeta holivudske mediokritetske struje (Bari Leavinson, Piter Vir, Stiven Spilberg) a povratnik Džef Bridžiz briljira kao radio voditelj, narodto u uvodnoj sekvenci. Dali će i njegova karijera ponovo krenuti uzlaznim putem zavisi, ipak, od pažljivijeg odabira ponudjenih scenarija. U situaeiji kada na domaćem bioskopskom trržištu gotovo da i nema premijemih filmova, pjavu "Kralja ribara", kao jednog oa najaktuelnijih fiimova sa početka godine u svetu, svakako treba pozdraviti, a sve mane filma, iako očigledne, ostaviti za neka druga, kulturom bogatija vremena. ★ ★

Dragon Jeličić

KKALj RIHAKA

45