Ritam

OurFavourite Shop (Polydor) 1985, ***** Najbolji istup u Wellerovom drugom javnom životu. On je sad već do perfekcije doveo svoju finu umetnost sačinjavanja umilno melodičnih pesama uz koje vam u uši gura niz gorkih, ironičnih i podsmešljivih komentara na "stanje duhova" tadašnje Britanije na vrhuncu "tačerizma". Ova ploča ima razigranost i lakoću kojoj je Weller težio od početka rada sa novom grupom, plus neobičan set univerzalnih poruka o veri u Ijudsko dostojanstvo i Ijubav. Nikad bliže velikim soul uzorima tipa Marvina Оауеа. The Cost ofLoving (Polydor) 1987. * Svakako najniža tačka Wellerove karijere. Neuverljive pop pesmice u bledunjavoj produkciji đeluju još jadnije zbog neminovnog poređenja sa sjajnom prethpđnom studijskom pločom. Bezidejnost albuma potencirana j e napadnim i do banalnosti direktnim politički angažovanim tekstovima. Ploča bez i jedne pesme vredne pomena. Confessions ofa Pop Group (Polydor) 1988. ** Ploča sa velikim pretenzijama, ali ijoš većim am.hdcijama, Pokušaj da se napravi konceptualni albummnogoviše duguje Wellerovoj mladalačkoj Ijubavi prema The Beatlesima nego što se to na prvi pogled čini. Nažalost, uglavnom neuspeo eksperiment posle kojeg za Style Council više nije bilo nade. Home and Abroad (Vo\ydor) 1986. - koncertni SinglarAdventures Ofthe Style Council(?o\ydof) 1989. - najveći hitovi Here’s Some That Got Ашу (Polydor) 1993. neobjavljeni snimci PAUL VVELLER Paui Weiier{Go West) 1992. *** Povratakunormalne sfere razmišljanja obeležen je prvim hitom posle zaista puno vremena - "Uh, oh, yeah". Očigledna je Wellerova želja da posle toliko godina sve više isforsiranog društvenog angažmana, devedesete otpočne u intimističkoj atmosferi, okružen običnim Ijubavnim pesmama. Obično je bio najbolji kad su šezdesete godine govorile iz njega, a ovo je opet bilo to, na pravi način.

WHd Wood (Go West) 1993. **** Treći muzički život Paul Wellera počeo je da dobija svoj poseban identitet - on jeuvekbio veliki stilista, čovek kojije držao umalomprstu neke od ključnih žanrova populame muzike. U poslednjih 20 godina jedino je još Elvis Costello uspevao da se tako poigrava muzičkim stilovima i ostane dostojanstven, Iz te generacije, njih dvojca su ostali kao živi dokaz da dobro poznavanje stilova samo olakšava baratanj e sadržaj em. Ovde imamo neočekivanu muzičku priču - više derivat Crosby, Stills, Nash & Younga i grupe Traffic, nego pravovemog Motown soula ili The Who. Neobično je čuti Wellera, najvećeg od svih anglofila, kako seuživljavau ovako amerikanizovan zvuk, ali on nas ipak ostavlja u uverenju da je ovaj zaokret autentičan. Pretpostavka: verovatno su pomenuta imena bila najbliža novoj mešavini stilova kojoj Weller sada teži, tragajući za svojim muzičkim kamenom mudrosti.

109