Ritam

"Army of ĐFarkness" (drugi nastavak pomenutog prvenca, prvi nastavakje bio "Evil Dead 2: Dead by Dawn") ušao u beogradske bioskope. Predhodni i jedini Raimijev film koji je videla ovdašnja publika "Darkman" predstavlja ličnije polje interesovanja, okrenuto ka unutrašnjim preokupacijama reditelja i njegovog romantičarskoj vezanosti za Holivudske filmske klasike. Tako smo tek sa prikazivanjem “Army of Drakness" u polpunosti upoznati sa prosedeom i poetikom Sama Raimia, Ova poetika mogla bi se opisati kao fascinantan spoj krajnosti fantastičnog i neverovatnog u oblasti tematike, i smešnog, odnosno crnohumornog u načinu prikazivanje te tematike. Njegov junak (igra ga Bruce Cambeil koji je sa Raimijem od početka njegove karijere i koji je tumač glavne uloge u svatri "Evil Dead" nastavka) postavljen je u sasvim izuzetne okolnosti koje su same po sebi strašne i jezive, ali Raimi uspeva da pronadje neverovatne pojedinosti koje postepeno ali uverljivo grade utisak da je ono što je s početka izgledalo jezivo, u stvari, smešno. Svi ovi dogadjaji ođvijaju se u strahovito brzom ritmu koji tradicionalna filmska naracija i fabula ne mogu da prate. Tako filmovi Sama Raimija nemaju, niti zbog furioznog tempa mogu imati klasičnu filmsku priču. Ovakva poetika navodi nas na činjenicu da je Raimi svoje filmsko nasleđe bazirao na gruboj formi slapsticka. Osnovni cilj slapstick-komedija bio je urnebesna zabava publike, što je postala i osnovna preokupacija ali i obeležje Raimijevih horora. Zvučače paradoksalno, ali njegovi horori nemaju nameru

da zaplaše već da zasmeju. Ako su predhodni filmovi iz "Evil" trilogije kao glavnu odluku posedovali smešno u samoj srži strašnog, onda je u "Army of Darkness' 1 srž probijena i smešno je uietelo u apsolutno nestvaran svet koji postoji samo u crtanim filmovima * * *

Goran Mijailkovič

ČOVEK UJEO PSA (C’est arive pres de chez vous) Autori: Remy Belvaux, Andre Bonzel, Benoit Poetvorde "Čovek ujeo psa” je film uradjen minimumom sredstava u kom je čitava ekipa radila sve isključivo u želji da se dokaže kako je institucija “dobiti nagradu" jedna gnusna konformistička zamka. Naravno, nagrade ih nisu obišie. Dapače. Fokus filma je usmeren na filmsku ekipu која pravi emisiju o masovnom übici. Ekipa ga prati non-stop, u stopu, na licu mesta snima sva bizarna übistva, sklanjanje leševa i poneki put se i ogrebe za silovanje "s'nogu". Naš junak, masovni übica, je razočarani intelektualac sklon umetnosti i muzički obrazovan, Übistvo je u njegovom slučaju takodje

umetnost. Kada on preplaši bakutanera, srčanog bolesnika, koja umire na mestu, izgleda simpatično i šarmantno. Da je kojim opskurnim slučajem ova scena snimljena kod nas, eto radosti, jedan putnik GSP-a manje. No, naš übica se često Vudi Alenovski obraća nama u kameru zbijajući prepoznatljive cinične šale o prolaznosti i bezsmislu života, Ova crno-bela komedija, snimljena u, naravno, crnobeloj tehnici, pretenduje da bude vrlo provokativna. Međutim, sada i ovde ona to ne može biti. U našem bahatom i degenerisanom vremenu ovaj film je poput nekog urnebessnog crtanog filma Теха Averya i ništa više. Sve jungovske ili frojdovske analize nesrećnog detinjslva koje rezultiraju savršenom ravnodušnošću i teatralnošću u činu übistva padaju u vodu pred argumentom stvarnosti која nas okružuje. Bez muzike, "Čovek ujeo psa" treba da bude i jeste, relativno gledljiva alegorija propasti vrednosti zapadne civilizacije, zalomljena kroz bizaran pogled motivisasnih entuzijasta. Jednostavnije, čovek ne übija ni pištolj ni drugi čovek već metak. * *

Aleksandar S. Janković

125