Ritam

DOMAĆI FILM 1993. IZMEĐU PODUHVATA I PRAKSE

U trenucima kada ovdašnja kinematografija pokušava da se izbori za puki opstanak nezahvalno je govoriti o finesama koje karakterišu ovogodišnju produkciju dugometražnih igranih filmova nastalih u Srbiji. Ozbiljno nagrižena fiimska trijada produkcija distribucija - prikazivanje, premajeziku boks-ofis filozofije, viće ne dopušta zadovoljavanje ni najosnovnijih ekonomskih rezona. Pa, ipak, iako je čitava druga polovina 1992. godine prošla bez ijednog snimljenog kadra dugometražnog igranog filma, uvid u uobičajeno brojnu filmskofestivalsku scenu ukazuje na brojku od šest filmova. Rubna područja tih festivala ispunjavali su televizijski filmovi silom prilikom prekomandovani na tu, za njihove skromne produkcijske domete, preekskluzivnu scen. Samim tim, ovdašnji dugometražni igrani filmovi su u tekućoj sezonu definitivno potvrdili sttus retkih i egzotičnih poduhvata. Problem koji se tom prilikom neminovno pojavljuje vezan je za recepciju tih filmova. Patriotski razlozi i svest o okolnostima u kojima nastaju domaći filmovi otupljuju kritičku oštricu i stvaraju različite kri-

terijume.vrednosne procvene. Otuda je i večita rasprava o kontekstu u koji mora biti smešten domaći film zamućivala sliku o njegovoj pravoj vrednosti. Do sada je interno rešenje pronalaženo u tretiranju domaćeg fiima kao zatvorene celine koja, ukoliko se propusti u neposrednu bioskopsku praksu, gubi na kvalitetu. Sada su, međutim, domaći filmovi okosnica bioskopskog repertoara i jedini vesnici spektakularizacije bez koje je teško zamisliti filmski i umetničkokritičarski biznis. Video scena je, s druge strane, znatno složeniji mehanizam sa vlastitim pravilima, koja svojim visokim stepenom egzekutivnosti nameću i estetske koordinate. Za sada su video scenu preplavile i pretežno se za nju opredelile nekadašnje lučonoše novokomponovane filmske komedije. Državni esteticizam, nastao pod okriljem televizijske produkcije, ignorisani je gost na tom terenu. implozivni sukob koji se vodi na teritoriji bivše Jugoslavije, bilo da je imenovan kao brutalna agresija ili građanski rat, proizvodi mnoštvo dramatičnih činjenica iz povampirene prošlosti i fatalnih strategija budućnosti. Srpskohrvartski rat postao je tako breme koje pogubno deiuje na mlade urbane Ijude rastrzane između represije i depresije. Činjenica da je rat u bivšoj Jugoslaviji dugo vremena imao status head line događaja preporučuje srpske filmove inspirisane njime na

svetsku filmsku trpezu. Međutim, filmovi Olega Novkovića "Kaži zašto me ostavi" I Dragana Kresoja “Pun mesec na Beogradom" svojim izbegavanjem da govore o temi za koju su se prividno opredelili neutrališu antiratnu poentu kojoj teže. Ova konstatacija sem, pre svega, odnosi na film "Kaži zašto me ostavi" u kojoj se niz proizvoljnosti maskira turobnom atmosferom, štoje premalo za željenu identifikaciju sa tragačnim sudbinama likova. Problem je, naime, u tome što mi ne znamo ko su zapravo ti likovi i u tom neznanju malu pomoć nam pruža simnolika žutih kapica. REtki trenuci sinefilske osveštenosti prisutni su u snimateljskom doprinosu oslonjenom na estetiku ružnog, a ne na urbanu itologiju dezorijentisane omladine o kojoj je reč u filmu "Kaži zašto me ostavi". Posebna pikanterija ovog filma je naslovna muzička numera koju peva ženski vokal (Ana Sofrenović), tugujući zbog izgubljene žene, što neminovno donosi (da li željeni?) lezbejski štih. Film "Pun mesec na Beogradom" takođe ima nekoliko muzičkih numera ("Piloti"), čime se lakše ocrtava njegov pop-misticistički identitet. Vampirska mitologija interpolirana u Beogradu u vreme najnovijeg srpskohrvatrskog rata nuti metaforu o travestiji zla kroz različite epohe. Elementi fantastike pomalo nezgrapno su nakalemljeni na oštro prikazanu vizuru vojnog totalitarizma, što je