Ritam

RIDE: POVRATAK ,,LOST BOYSA"

Krediti (naravno, ne bukvalno rečeno) u Britaniji vam mogu spasiti karijeru, mogu vam je održavati, a sa druge strane mogu biti omča oko vrata koju doveka vučete poput dolapa. Prvi singl je preduslov sticanja sjajnih kredita, prvi album je monument kojim se kuća gradi i vrlo često jedini zbog koga vas se Ijudi sećaju... (slučaj Stone Roses). Boravak u nekoj bitnijoj grupi eventualan je kredit koji će podržati vašu solo karijeru (slučaj Morrissey). Eto objašnjenja za Ride. Čak tri sjajna EP-ja pre debi albuma ("Chelsea Girl", "Fall", "Play") .stvorili su dovoljno kredita (što je britanskoj štampi vrlo bitno) da se i debi album oceni hvalospevno. Na njemu, Ride su zvučali poput plazme krvi, guste i avetinjske prevučene preko psihodeličnog zvuka britanskih gitara. Opasani uvek plamenom slutnji, mističnosti i neke kasno-letnje radosti Ride su u hladnim telima Britanaca našli one bitnije organe: srce i dušu. "Nowhere" (debi album za Creation). To je definitivno najsentimentalnija dark ploča ikada. 1 991. izlazi njihov četvrti EP "Today Forever", i kako samo ime kaže to je i ostao, večni trenutak. Četiri deonice sna, od kojih je "Unfamiliar" jedno od ključnih melodijskih ostvarenja scene i rečenica: "You are wishing for a time that you don't know". lluzije na kojima bi im pozavideo i bilo koji pripadnik novog američkog roka. E, da su se tada raspali, sada bi barem dvojica od njih bili uspešni koliko i Morrissey. Zbog onih kredita... Godinu dana kasnije pojavljuju se dva maxi singla sa po pet pesama ili jedan CD; "Going Blank Again" koji iz Ride nije uspeo da iskamči talenat potreban za genijalnost druge ploče. Jednostavnost izraza koji su Ride želeli da ostvare u potpunosti je uništila onu izmaglicu koja se za njih uvek vezivala. Ipak "Leave them all Behind", "Chrome VVaves" i "Time Machine", ostaju kao potvrda da Ride energijajoš uvek postoji. Novi, odlični album "Carnival of the Light" (Creation), monstruozna je borba sa teenage bendom koji ulazi u senior klasu gde su kriterijumi onakvi kakvi jesu: "danas jesi - sutra ne moraš bitil". Album prezentovan sa dva singla" (odličnim) "Birdman" i "How does it feel to feel" obradom psihodeličnog benda Creation iz 1967. Materijal kanalisan hipi vodama kroz mračne izmaglice kanalizacija Londona, po svemu sudeći, treći album Ridea učiniće naslednikom Stone Roses. S. V

TREND: JUNGLE

U globalnoj potrazi za definitivnim plesnim luđilom, još jedan jamajčanski muzički derivat, posle prošlogodišnje ragga eksplozije, doživeo je leta '94. svoju promociju. Stvar se zove "jungle" i predstavlja do krajnosti mutiranu ragga formulu. Mahnito übrzanog ritma, začinjen karakterističnom raggamuffin vokalnom predstavom, ovaj rave/ragga hibrid uskače u prazan prostor koji je na ragga-underground sceni ostao pošto su se Buju Banton, Bounty Killer, Shaggy, a pre svih Chaka Demus & Pliers preselili u tiražni mainstream odeljak. Preko potrebni skok na zvaničnu britansku listu pop singlova prvi su izborili M-Beat, za koje je poznati ragga DJ General Levy odradio vokalni deo posla u pesmi "Incredible", do sada najprodavanijem jungle proizvodu. Još neke od pomenutih ragga veličina, Buju Banton i Chaka Demus & Pliers, stavljaju jungle remikse na svoje aktuelne singlove, dok radijski reggae DJ-i standardno uključuju blokove junglea u svoje programe. David Rodigan, poznati DJ sa londonskog Kiss FM-a, čak dobija zahteve od producenata sa Jamajke koji traže da im se pošaju snimci ostrvskih jungle izvođača. Ostaje da se vidi da li

će i kakav uticaj to imati na produkciju u postojbini reggaea. U međuvremenu, reggae u svim svojim varijantama je na vrhuncu popularnosti, neprevaziđene još od "zlatnog doba" iz vremena pred smrt Boba Marleyja, Posle raggamuffin reakcije na "osvešćeni” reggae sa kraja 70-ih i početka 80-ih, koja se, kako je pomenuto, pretopila u sasvim opipljiv komercijalni uspeh, situacija па reggae sceni je difuznija nego ikada. Neki od starijih izvođača, kao što su Marcia Griffits, Beres Hammond ili Cocoa T, uživaju obnovljenu popularnost; jedna od novijih zvezda, Garnett Silk, od strane nekih kritičara je čak proglašen za novog Boba Marleyja; veterani inner Circle su prošle godine imali najveći hit u karijeri, klovnovsku "Sweat (A La La La Long)", a jedna od pesama koja nam je zagorčala prošlo leto bila je i obrada klasika "You Don' t Love Me (No, No, No)" u verziji Dawn Penn; Aswad ponovo imaju hitsingl ("Shine"), jedino je Shabba Ranks ove godine više pažnje obraćao na svoju kolekciju zlatnog hardvera i šalvara. Dodamo li svemu tome i šatro-reggae varijantu Peter Framptonove "Baby I Love Your Way" koju su upriličili Big Mountain, slika je potpuna. Verovatno nećemo dugo čekati dok i jungle, kao trenutno najradikalniji proizvod reggae podzemlja, definitivno zauzme svoje mesto u glavnoj struji pop tržišta. Regrutovanje pristalica iz krugova ragga, rave, hip hop ili soul fanova izgleda da je sasvim dobar put ka mirnim (ustajalim?) vodama medijskog prihvatanja. čim se neki od jungle singlova nađe i na nemačkoj top listi, možete računati da je i ta priča ispričana, T. G.

BRANDON LEE: ZVUK VRANE

Na sličan način poput svog slavnog oca Bruoea, poginuo je i Brandon Lee, obećavajući glumački star sa urođenom harizmom. Brandon je, naime. izgoreo za vreme snimanja poslednjih kadrova filma ”Crow" usred nepažnje pirotehničara. Morbidan način za obezbeđenje još malo reklame. ”Crow" je opskurni film rađen po stripu o pokojnoj rok zvezdi koja se vraća iz groba zarad obračunavanja sa trulim i kompromitovanim sistemom vladavine diskografske industrije. Brandon Lee u ovom filmu izgledao kao Robert Smith sa tek opranom kosom u odelu Edwarda Scissorhenda. Linija i "make up" kakvu bi lider "The Cure” uvek želeo da ima i egocentrična harizma za koju bi Johnnu Depp sve oprostio Davidu Prineru. Uz sve ovo filmu ide u prilog i to da je muzika iz njega još sredinom jula subverzivno zaparala Top 5 u Americi. "Crow" soundtrack je afirmativna borba šačice predstavnika britanskog sa ntephkosnovenim zvucima novog američkog roka.The Cure otvaraju ovu bizarnu muzičku plejadu svojim outtakeom sa albuma "Wish" i svojim letargičnim ugođajem prizivaju onu najmračniju fazu Roberta Smitha u kojoj gospodin piše pesme na dve gajbe južnofrancuskog "burgundca".

Nastavljaju Stone Temple Pilots, pesmom "Big empty" prepoznatljivog post Pearl Jam grungea da bi Nine inch nails načinili trik obradom besmrtnih Јоу Division i njihovog ne-zna-se-brojalamenta, "Dead souls”. Rage against the machine konceptualno razvodnjavaju svojom "Darkness", a putem dalje maršute izdvajaju se Rollins Band sa obradom "Ghost Rider" i omiljeni The Jesute and Магу Chain sa prošlogodišnjim hitom "Snakedriver". Jane Siberry zatvara u svom uobičajenom ezoteričnom maniru prepoznatljivom iz "Until the End of the World" soundtracka. Kada Jane nežno zapeva "I can't rain all the time", to je siguran znak da je ova muzika za film posvećena prerano umrlom Brandonu Lee-u, još jednoj nasumičnoj žrtvi šou biznisa bez koga, uzgred ne bi bilo ni nas, jer razmišljajući o fabuli filma "Crow" pomešanoj sa tragičnim događajem, nameće nam se zaključak da toliko insistiranje na što mrgčnijem prikazivanju stvari možda i nije stilizacija - već opšte stanje stvari, Slava Brandonu i Bruce Lee-u. A. S. J.

12