Ritam

bili bendu pravom smislu te reči što podrazumeva totalnu posvećenost i predanost, govori nam podatak kako je Chuck Dukowski uveo strog režim rada u vidu šestočasovnih proba svakoga dana osim hedeljom! Непгу je pored toga bio opsednut željom da se pretvori u brdo mišića (kakav je danas - bezmalo Švarceneger!) verujući (po uzoru na svog Ijubimca Ničea) da duhovna snaga podrazumeva i fizičku. Tako je pored mukotrpnih šestočasovnih proba svaki dan trčao polO kilometara plus vežbe, plus tegovi. Tome treba dodati samoubilačke tumeje, vrlo često i bez dana pauze, pa vi vidite kakavje to tempo i razmislite jesu li BLACK FLAG slučajno na mestu koje imu rokenrolu pripada. Priča za sebe su bili njihovi koncerti. Tu nije bilo šminkanja,osrednjosti, otaljavanja posla. Bukvalno je svako od članova (naravno, ponajviše Rollins) bio uskraćen za pravo na loš dan, nepovoljan bioritam, bolest ili kakav lični problem. Gotovo neverovatnim zvuči podatak da, maltene, nije bilo gradića, čak sela, a velike gradove da i ne pominjem, gde BLACK FLAG nisu gostovali (u Državama, svakako). Pretpostavljam da oni srećnici koji su videli te koncerte danas debelo žale za njima iz prostog razloga što su se vremena promenila, nema više ni frtalj od takvog entuzijazma kakav su Rollins, Ginn i ostali imali nekada (Da, da, ta stara,dobra vremena. pr.ur.). Sam Непгу se čudi u jednom skorijem intervjuu kako Mark Arm (MUDHONEV) kuka da mu je teško pala desetodnevna koncertna aktivnost i odgovara da je njemu ta “doza” lako zagrevanje. Mi koji na žalost nismo bili u prilici da BLACK FLAG vidimo uživomoramo se zadovoljiti video snimcima njihovih koncerata (što piratskim, što regularnim izdanjima) sa kojih možemo osetiti samo delić bogovskog rokenrol doživljaja јег su nastupi BLACK FLAG to bez sumnje bili. Stoga vam najtoplije preporučujem da, ako imate priliku, pogledate koju od tih kaseta. Svaka od njih je 200% šou, 100% rokenrol i 100% vredna vaše pažnje, pa makar vi slušali isključivo metal, гар, pop ili bilo koju drugu glupost (oštro, Delibašiću, oštro. pr.ur.)! Ali, ni BLACK FLAG nisu bili imuni na onu staru izreku da sve, a ponajmanje ono što vredi, nije doveka. Po Henrijevoj priči, bio je u Vašingtonu na “odmoru" kada gaje Greg Ginn pozvao telefonom i гекао mu da ne može više i tog momenta bend se raspao. Bez ijedne ružne reči kako se to najčešće dešavalo velikim grupama (HUSKER DU, na primer). Štaviše, Rollins je u intervjuima koji su usledili, u odlomcima iz dnevnika koje ćete. pronaći u njegovim knjigama o Ginnu, Dukovvskom, o BLACK FLAG govorio/pisao u superlativu. Izjave tipa: “BLACK FLAG su bili najbolji i najlepši period mog života”, “Oni (Ginn i Dukowski) su mi bili kao roditelji”, “Greg Ginn je veliki gitarista i kada biste mu odsekli ruke iz njih bi potekla muzika...” nedvosmisleno svedoče o tome da se Rollins nije “posipao pepelom”, bar ne do skoro. Na usamljenom mestu Nije mnogo vode proteklo kada je Rollins pozvao Sim Caina i Andrewa Weissa, ritam sekciju sastava GONE sa kojim je Greg Ginn radio uporedo dok se B.F. još nisu rasturili, i predložio im je da se priključe njemu i Chrisu Haskettu (gitarista benda ENZVMES, art projckta iz doba STATE OF ALERT, koje je Непгу obožavao)i tako počinje priča o ROLLINS BANDu. Rollins osniva sopstsvenu izdavačku firmu (TEXAS HOTEL), dakle, postaje svoj gazda i objavljuje mini LP “Drive Ву Shooting”, (a pod zajebantskim imenom HENRIETTA COLLINS AND THE WIFEBEATINGCHILDHATERS) i album “Hot Animal Machine”. Muzički, radi se o originalnom spoju hard rocka i bluesa (pa čak i jazza i noisea) na nov, moderan način,

dok su tekstovi većinom upereni protiv savreme-nih negativnih pojava u društvu, koje Непгу kao pozitivac, je !i, ne podnosi (rasizam, seksizam, otuđenost...). Naravno albumje sjajan, apravi mali poduhvat su odlične obrade (pod tim pod-razumevam odmak od originala) Ghost Rider (SUICIDE) i Move Rightln (VELVET UNDERGROUND). Sledeći album “Life Time” izlazi godinu dana kasnije (‘B7). Svirka je kompleksnija, ali i dalje u navedenim okvirima, a tekstovi su mahom inspirisani ličnim frustracijama tipa Rollins protiv Rollinsa. Naravno ploča sadrži pregršt hitova, kao i najbolju stvar koju su Непгу i društvo napisali (čisto sumnjam da će ikada napisati bolju) “Gun In Mouth Blues” - desetominutno istresanje poslednje kapi krvi iz instrumenata i glasnih žica na temu “mali, običan čovek na ivici samoubistva”. lan МасКауе je pričao kako seza snimanja te stvari i sam zadesio u studiju i da je to za njega jedno od najuzbudljivijih iskustava. Evo i zašto,. Rollins je insistirao da se u studiju pogase sva svetla kada je trebalo uraditi vokale za pesmu, a onda je priredio pravio šou valjajući se, padajući unutar četiri zida, urlajući, šapćući, te dahćući i režeći, ne bi И na što plastičniji način, što realnije dočarao i zabeležio na traku, taj nesvakidašnji trenutak kada čovek sebi nabije cev u usta i polulud se zapita: “Da Г da okinem?”. Naravno daje maksimalno uspeo u tome јег je davno рге, u BLACK FLAG periodu ispoljio još jedan od svojih talenata, onaj glumački. I naredna ploča “Do It” kao i prve dve, kao i sledeća “Hard Volume” izlazi pod etiketom ТЕХАB HOTEL. Na albumu su tri obrade koje je producirao lan МасКауе: Do It od garage punk legendi TWINK, nova, još bolja verzija nove “Right In” i “Next” plus nekoliko živih verzija pesama sa prva dva albuma. I“Do If ’ je, kao i pređašnja dva pun pogodak za glavnog junaka ovog članka injegove kompanjone. Sledi “Hard Volume”, najmračnije izdanje ROLLINS BANDa, prava boleština teškog zvuka i automazohističkih tekstova kojima se Rollins sve više opseda (i dan danas), tako da album i nije naročito raspoložen da opšti sa većinom rokenrol poklonika, da ne kažem kako je na momente dosadan. Kod Rollinsa skoro sve ide po ustaljenoj šemi; album svake go-dine, pa turneja, pa solo tumeja (ide po svetu, pravi se duhoviti čita svoju prozu i poeziju i sl.) pa spoken word album, pa odmor (koji uglavnom provodi na putovanju po zemljama u kojimanije bio). Svoje slobodno vreme koristi za pisanje pesama, priča, dnevnika i sl, što će reći taj čovek nikad ne staje. Već znate da Непгу ne pije, ne puši, prezire droge, ne bije devojke niti im dobacuje, ali je i dovoljno svestan (paraetan) da zna kako životnije večan, odnosno trudi se da iz njega izvuče maksimum, te je stoga konstantno u pokretu i okupiran radom/stvaranjem. Sara kaže da većina Ijudi u životu (predstavljenom kao abeceda) običnostignu do slova F, a on hoće da vidi i upozna život od A do Z. Već rekoh da albumi izlaze svake godine, takoje ‘9O. svetlo dana ugledao “Turned On”, “živa” ploča. Sve su stvari sa prethodnih ploča uz dodatak tri nove koje će se ‘9l. naći na “The End Of Silence”. Jedina zanimljivost je da je “Turned On” objavljenza 1/4 STICK RECORDS (potkuću TOUCH AND GO). Ni Rollins nije imun na virus prelaska sa nezavisnih na rnajor labels, pa “The End... ’ izlazi za IMAGO RECORDING COMPANY. Sama ploča predstavlja još jedno automazohističko onanisanje, ali malo lepše uređeno (tako se to radi na velikim kućama). Osim dve Ijubavne pesme (sa dobrim tekstovima i bez lažne patetike) - “Tearing You Didn’tNeed” i “The End...”. barem meni, nije imao šta da ponudi. Iste godine (‘91.) 19. decembra dva pljačkaša pucaju na njega i njegovog najbližeg prijatelja (kojeg je Rollins neizrecivo voleo, kako sam kaže) Joea Colea. Непгу prolazi skoro bez ogrebotine, ali Joe Cole biva übijen. U

24