Ritam

Poslednji dani GENERAcije X X

-1946. Drugi svetski rat je već uveliko završen. Amerika izlazi iz njega kao vojni, moralni, ekonomski i politički pobednik. Pompozno propagirani optimizam primamljuje mlade američke porodice da daju doprinos novoj demografskoj eksploziji, bejbi-bumeri su rođeni i odmah postaju mezimci američke nacije. Uvek u centru medijske pažnje, bejbi-bumeri odrastaju uvereni da se svet vrti upravo oko njih. 1966. Blagostanje, tripovanje i TV-prenos vijetnamskog rata su američka svakodnevnica. Šezdesete postaju legendame i pre nego što su gotove. Bejbi-bumeri postaju roditelji ali ostaju puni sebe. Woodstock, “Easy Rider” i “pobune” protiv establišmenta ne rešavaju problem. 1968. Volstrit i reganizam. Pohlepa za novcem nikad nije bila veća. Prvi bejbi-bumeri proslavljaju 40. rođendan na odličnim položajima, propraćeni medijskim ovacijama i marketinskim bravurama. Iste te godine, ali na mnogo skromniji način, 21. rođendan proslavljaju prva deca bejbi-bumera. Otrežnjenje. Sa dugom od deset hiljada dolara po završetku koledža, slabom perspektivom za neki bolji posao i konstantnim bombardovanjem o superiornosti pop-kulture šezdesetih - post-bumeri shataju da se ne nalaze na zavidnom položaju. Identiteta nema, a ni načina za njegovo sticanje. Na kraju krajeva, zahvaljujući propaloj pobuni svojih roditelja 20 godina ranije, svaki otpor establišmentu izgleda krajnje demode. Na svu (svoju) sreću, tako ne misli par mladih autora, među kojima je i Julie Phillips, koja novembra 1986. u Seattle Wesklyu iznosu zgražavanje svoje generacije egoizmom i materijalizmom bejbi-bumera. Polako ali sigumo, stvari se pokreću sa mrtve tačke. Ipak, biće potrebno sačekati 1990. i knjigu jednog mladog kanadskog autora da bi otpor post-bumera konačno dobio na snazi. Generacija X Douglas Coupland duguje mnogo bogatom i snobovskom magazinu “Vista”, u kome je bio zaposlen poznih osamdesetih. Japi okruženje nije moglo ostaviti talentovanog vakuverskog pisca - ravnodušnim. Sav svoj gnev i nezadovoljstvo životnom perspektivom u kojoj njegova generacija ima podređeni položaj, Coupland je iskristalisao uz pomoć iskustva iz “Viste”. Svoja razmišljanja i teorije, on je integrisao u svoj prvi roman “Generation X”. Priča o troje post-bumera koji napuštaju svoje dosadne poslove i odlaze u kalifomijsku pustinju tragajući za smislom života je odlično prihvaćena i Generacija X postaje kultni roman. Mediji odrnah lepe termin “Generacija X” na generaciju

post-bumera: neperspektivnu, apatičnu. Coupland postaje literalni i sociološki fenomen. Jedni ga smatraju Jackom Kerouackom svoje generacije, drugi novim Marshalom Mcluhanom. Slacker Austin, Texas. Niz osoba luta gradom, igra se glupavih igara, priča o konspiracijama. Kamera ih prati, bez nekog većeg cilja. Zapleta skoro i da nema. Ovo je “Slacker”, prvi film Richarda Linklatera - ostvarenje koje je dalo ime i definisalo jedan novi filmski žanr; Slackerfilm. Slacker je ftlmska varijanta Generacije X i njen integralni deo. Karakteristike Slacker filma su vezane za GenX, a i sam pojam se vezuje za njene pripadnike: - posao: idealno je kada su slekeri totalno nezaposleni. Ako nešto i rade, onda se nalaze na najgorem položaju i ne odlučuju ni o čemu - budučnost: slekeri gledaju na sutrašnjicu sa cinizmom ili, još bolje, uopšte je i ne zamišljaju - put: pošto ne rade ili lako napuštaju posao - slekeri imaja svoju omiljenu aktivnost: putovanja - pobuna: slekeri nemaju osećaj cilja - nesigumi su ii neraimi. Ponekad mogu i da se pobune, ali i kada su protiv nečega, ne znaju šta je to -dosada: najbolji izgovor. lako nisu baš puno pametni, slekeri previše razmišljaju jer nemaju ništa drugo da rade. Pun pogodak. 1991. je godina i GeneracijaX konačno dobija svoj delić pop-kulture. Grunge Pitanje je da li su Anthony Kiedis i Billy Corgan bili Isvesni ko zapravo otvara koncerte na tumeji Red Hot Chilli Peppers/Smashing Pumpkins jeseni 1991. Da jesu, sigumo bi se više poštovanja gledali na dva tada skoro anonimna benda iz Seattlea - Nirvanu i Pearl Jam. Ovako, reklame za tumeju skoro i da ih nisu ni pominjale pa je veliki deo publike propuštao otvaranje i dolazio tek na drugi deo koncerta. Oni koji su bili tu od početka nisu zažalili: Kurt Cobain je omamljivao razjarene tinejdžere, a Eddie Vedder se cepao od bola, pentrajući se po zidinama pozorišnih sala zabačene američke provincije. “Osećam ih, Ovo je moja muzika”, reče jedan Хег. Jauk čitave jedne generacije je bio jasan i glasan (čitaj: bučan): grunge je rođen. 1992. Urbrzanje Januara 1992. “Nevermind” se popeo na drugo mesto Billboardove iiste, a i “Ten” je kretao tim putem. Američki medi-

Douglas Coupland

28