Ritam

BALANESCU QUARTET

, Beograd, 29 April ’95. - Razgovorsa vođomkvajteta Alexanderom Balanescuom i vlolinistkinjom Clare Connors

Dolazak Balanescu Quarteta i koncertno veče koje je u maloj sali centra Sava okupilo veliki broj posetilaca, bio je nesumnjiv prvorazredni muzički događaj beogradskog proleća. Za organizaciju su se pored Britanskog Saveta i Sava centra postarao i vaš magazin Ritam kao inicijator gostovanja, otpočinjući i isprobavanje u organizacionim poslovima koncerata i saradnje sa altemativnim imenima, pulenima muzičke kuće Mute International. Balanescu Quartet je u okviru istočnoevropske tumeje, između koncerata u Budimpešti i Skoplju, uspeo da na svoju koncertnu mapu upiše i Beograd. Sa velikom željom upoznavanja nove publike, ali i kašnjenjem u dolasku, članovi kvarteta Alexander Balanescu, Clare Connors, Andy Parker i Sian Bell, imali su svega tri sata pred svoj nastup, okupivši zainteresovane znalce. RITAM - Balanescu Ouartet ima bogato iskustvo u savremenoj muzici u Britaniji, od svog osnivanja 1987, ali i iz ranijih godina. Alex i Clare - možete li da predstavite poncšto sa vaših profesionainih puteva, a pre svega muzičkih početaka? A.B. - Počeo sam da sviram violinu u šestoj godini u Bukureštu. U pitanju je, nekako, stara priča - roditelji kao zaljubljenici u muziku, a pogotovo majka, uputili su me u tom pravcu. Imao sam sreću da učim kod izuzetne profesorke koja je imala revolucionaran način podučavanja. Nije odvajala muzičke ideje i tehniku, već ih je povezivala prema jasnom sviračkom napredovanju i ostvarivanju muzičkog cilja. Otud, od početka nisam bio usmeren i sputan isključivo tehničkim pojedinostima sviranja violine. Među tim prvim postavkama bilo je odmah i razvijanje brze pokretljivosti prstiju po vratu instrumenta. Na-

knadno sam shvatio da mi je to vrlo mnogo pomoglo za repertoar sviranja savremene muzike. C.C. - Studirala sam na mančesterskom koledžu, i u početku sam se interesovala za baroknu muziku, upravo zbog iznenađenja u dinamici koja su u gudačkom sviranju u literaturi 19. veka otišla u drugom smeru. Svirala sam sa maiom grupom Hot strings, ženskim sastavom sa zabavnim, razgaIjujućim potencijalom. Razmišljajući o mestu violine, uvek sam volela tip muzike poput Laurie Anderson (na kompoziciji "United States", Claire svira violinu) i priželjkivala nešto drukčije i novo, pa sam u susretu sa Alexom, i zahvaljujući njegovom sviranju prihvatila da je pogrešno misliti da violina ne može đa iskorači van svojih istorijskih okvira. Ko su najznačajnije ličnosti - vioiinistikoji su па vas imali presudan uticaj u mladosti? A.B. - Imao sam dva boga, doduše prilično suprotnih svojstava: Yehudi Menuhina i Davida Oistrakha. Oistrakhovo sviranje bilo jc primer perfekcije, a Menuhin - oličenje nadahnuća. Dobro pamtim slušanjc Oistrakha u "Atheneumu" u Bukurcštu. To je divna sala koja i dalje postoji, uostalom posle toliko godina ponovo sam došao u "Atheneum" 1992, ali sa Balanescu Quartetom. Taj davni Oistrakhov nastup je bio rasprodat, ali sam uspeo da slušam prepodnevnu probu, posle koje mi je i dao autogram na omotu ploče Brahmsovog violinskog koncerta. Zatim sam se krio u podrumskom toaletu sve do večemjeg koncerta na koji sam ipak uspeo đa uđem. Sada, na polovini dcvedcsetih godina, koncerti Balanescu Ouarlcta ugiavnom su rasprodati i to u raznim sredinama, pa je moguče da sviranje Aiexa i Ciare izaziva pojedine obožavaoce da se slično dovijaju da bi ušlina koncert... 45