Ritam

ŽANR KAO POLITIKA

AMERIČKI NAUČNO-FANTASTIČNI FILM PEDESETIH

р

ločetkom ovog veka Žorž Melijes je poslao svoju raketu na Mesec - barem na filmskom platnu - ali trebalo je da prođe još pedeset godina da bi kosmička transportna sredstva (i sve što sa sobom nose) zagospodarila mrakom bioskopskih đvorana i maštom miliona gledalaca, spremnih da se predaju uživanju u jednom novom žanru. Međutim, da bi do toga došlo nisu bile potrebne filmske zvezde, nego Vrhovni sud SAD, Sputnik, Kim П Sung, Albert Ajnštajn sa ekipom iz 'Menheten projekta" i 'bejbi bum" klinci sa svojim devojkama u poslednjem redu kino sale. Kako? Pođimo ipak od odgovora na pitanje "kada"? Drugi svetski rat se završava dvema džinovskim pečurkama koje su za nekoliko sekundi, u dva dana, zbrisale đva grada i desetine hiljada Ijudi koje su u njima živele. Mnogo više nego trijumf vojne misli, strategije i taktike, bio je to trijumf nauke - trijumf nad dotadašnjim poimanjem budućnosti i verom u čovekovih deset prstiju. Ajnštajn i Openhajmer su übrzo zažalili što to razomo čedo njihovog odbrambenog projekta nisu ugušili u kolevci; njihovi saradnid, kao Teler, bili su zadovoljni performansama A-bombe; vojni vrh nije. Težilo se nečemu boljem, kao što je H-bomba, i tome da se novi neprijatelj a bivši saveznik ne dokopa razomog sredstva spoljne politike. Doduše, prekasno. Stvoren je strah od mogućeg koji se mogao đalje transponovati i na nemoguću, ali verovatnu opasnost. Na početku pedesetih već postoji motiv koji je mogao da bude obrađen na filmu, ali u standardnom ključu špijunskog filma. Mcdjutim, nesretna vojna kampanja u Koreji pokazala je da se ni na proverene patriote i heroje, kao što je bio gcneral Daglas Mekartur sa svojom željom da baci čctrdeset A-bombi na Kinu, čovek ne može u potpunosti osloniti sa uverenjem da će uvek biti pri zdravoj svesti. Još manjc na običnog čoveka; šokatno je bila saznanje da niko od 7000 zarobljenih Amerikanaca nije uspeo da pobegne iz zarobljeništva, i da je jedva nekolicina to uopšte i pokušala. Činjenica da je seđamdeset posto njih saradjivalo sa komunističkim vlastima ukazivala je na mogućnost da je nad njima vršeno "pranje mozga", te da su prestajali da budu Ijudi i postajali - komunisti. Stoga se i ne treba čuditi jeđnoj od izjava inače liberalnog političara Adlaja Stivensona u neuspeloj predsedničkoj kampanji iz 1952. ogodine: "Komunizam je bolest koja je verovatno pobila više Ijudi nego rak, tuberkuloza i srčana oboljenja zajedno". Daleko od svih ratišta Vrhovni sud SAD donosi 1948. godine odluku po kojoj se na filmsku industriju i njenih "8 velikih" ("mejdžori" - MGM, Wamer Brothers, Paramount, Twentieth Century Fox i RKO, te "majnori" - Universal, Columbia i United Artists) mora odnositi zakon o zabrani stvaranja trustova i kartela, što je značilo vertikalnu dezinte-

graciju i prikazivanje filmova. Gubitak lanaca bioskopa značio je i promenu u sistemu proizvodnje, a kada su advokati ntkrili da je poreska stopa za nezavisne produkcije niža od one za plate u velikim studijama, producenti su se masovno otisnuli u vode privatnog preduzetništva. Sa manje para radili su se jevtiniji projekti, a oni su se mogli idealno spojiti u dupli bioskopski program. Veoma isplativo: dva filma su se mogla dobiti po nešto većoj ceni nego jedan, a njima je bilo obezbedjeno prikazivanje. Ko će ih gledati? "Bejbi bum" generadja provodi detinjstvo u nepomućenoj veri u blagostanje kojim je okružena i kojem se ne vidi kraj. Ono vrlo brzo stvara posebnu populadju koja više ne ide da se zabavlja u bioskopu sa svojim roditeljima, kao decenijama рге toga: tinejdžeri se provode sa svojim vršnjacima i vršnjakinjama. Munjevitom brzinom definisan je 'Tetar Pan Sindrom": a) mlađe dete će gledati sve što starije dete želi da gleda; b) starije dete neće da gleda ništa što bi htelo da gleda mlade dete; c) devojka će gledati sve što dečko hoće da gleda; d) dečko neće da gleda sve ono što devojka hoće da gleda; zato, e) usmeri svoju ponudu na 19-ogodišnjaka.

"Invaders Fmm Mars” (1953) - William Camemn Menzies

54