RTV Teorija i praksa

Prenos muzidkog programa koncerta ргеко radija verovatno je manje složen posao. Auditorijum u koncertnoj dvorani već je navikao da se na podijumu nalaze mikrofoni koji su jedina smetnja publici, da na koncertu u potpunosti doživi svedanost izvođenja muzidkog dela. Prisustvo mikrofona u trenutku izvođenja može se potpuno zanemariti. S druge strane, tehnika direktnog prenosa muzidkog izvođenja danas je, uz korišćenje stereofonije, u toj meri napredovala da prenos može bili obavljen na zadovoljavajuéi nadin uz obostrano zadovoljstvo i publike u dvorani, kojoj nije uskraćeno uživanje »živog« izvođenja, i slušalaca radio-prenosa, koji, sa maio mašte, mogu da se osete kao da su prisutni u dvorani. KAMERE U FESTIYALSKOJ DVORANI Potreba auditorijuma da i vidi, a ne samo duje, dovela je do brojnih televizijskih prenosa koncertnih izvođenja muzidkih programa. I tako je auditorijum kraj televizijskih prijemnika zadovoljio svoju radoznalost, ali je publika u dvorani podela da negoduje, jer rasveta neophodna za rad televizijskih kamera blesti u odi izvođadima, visoka temperatura izaziva graške znoja na njihovim licima,' a desto i na licima publike u dvorani. Kretanje televizijskih kamera po dvorani, a ponekad i po podijumu na kome se nalaze izvodadi, dovodi do slabljenja koncentracije izvodada, pa i publike koja je umesto da samo sluša muziku prisiljena da prati i kretanje televizijskog osoblja angažovanog око kamera, ili, kadkađ, preglasne dijaloge kamermana sa rediteljem u reportažnim kolima. Kvalitet izvodenja slabi, pa i kvalitet umetnidkog doživljaja. Nije dudo zašto onda veliki broj renomiranih muzidkih umetnika kojima nije stalo do šireg publiciteta na malim ekranima zabranjuje televizijske prenose svojih nastupa. Stoga televizija desto odustaje od ambieija da kontinuirano prenosi koncerte i pribegava manje

ambicioznim, ali na svoj način fimkcionalnim i opravdanim reporterskim filmskim informaci]ama о festivalima u kojima se zvučna materija više komentariše a manje direktno prezentira. To, naravno, iskljuduje moguénost neposrednog doživljaja muzidkog dela u datom trenutku, ali, s druge strane, pruža moguénost kondenzovane informacije 0 odabranoj manifestaciji koja, takođe, ako je osmišljeno napravljena, ima i svoju funkciju i svoje opravdanje. Ovaj nadin prikazivanja prihvaéen je 1 na radiju, ali iz drugih razloga uglavnom zbog nedostatka programskog prostora za višečasovne direktne pienose. OPERA NA EKRANU Kada je reč о muzičko-scenskom delu , operi i narodìto baletu, pitanje celishodnosti prenosa desto je u obrnutoj proporeiji. Muzidka scena, veé po svojoj prirodi, zahteva vece angažovanje ока: u njoj su dekor, kostimi i svetlosni efekti veoma značajna komponenta umetniékog doživljavanja izvođenja muzičkog dela, pa je broj radio-prenosa ove vrste programa veoma mali. Televizija bi, teoretski, u ovoj oblasti trebalo da iskoristi svoju šansu. Međutim, problem nìje jednostavan. Pozorišn mizanscen ili koreografija ponekad su veoma nepogodni za rad televizijskih kamera, Pojačana rasveta uništava brižljivo osmišljene štimunge u predstavi, a mikrofoni nisu u mogućnosti da registruju sve detalje interpretacije vokalnìh solista koji se kreću po sceni. Efekat je dvostruko negativan: publika u sali gubi moguénost kompletnog audiovizuelnog doživljaja, a gledaoci kraj ekrana desto vide samo ono što pojedinadna kamera može da uhvati (ako uhvati) i da duju samo ono što pevad na sceni peva pravilno postavljen prema raikrofonu. Brojni mikrofoni, koje smo na koncertu mogli da zanemarimo, sada su, takođe, evidentna smetnja, јег svojim prisustvom uništavaju efekat scenografije.

124