RTV Teorija i praksa

Vojislav Stanojčić

TV SLIKA I REČ

Još od prvih dana rada televizije uodene su njene ogromne potencijalne mogućnosti u obrazovanju. One, međutim, ni u svetu, ni u našoj zemlji još nisu dovoljno iskorišćene. Za to ima vise razloga. Jedan od njih, možđa, treba tražiti i u nedovoljnoj pripremljenosti gledalaca (a i izvesnog broja autora televizijskih obrazovnih emisija) da mali ekran prime kao sredstvo obrazovanja i shvate sta sa njega mogu debiti. Mnogim gledaocima televizija predstavlja iskljudivo darobnu kutiju koja služi kao zabava i pomod da se prekrati vreme. Njih uglavnom ne privlade emisije koje nisu zamisljene kao drame, narodna prela, sportski prenosi, muzidke revije ... Ne osećaju, izgleda, nikakvu potrebu ni želju da sami potraže ozbiljnu obrazovnu emisiju, sem ako u njoj ne udestvuje Čkalja ili drugi poznati giuraci. A ako sludajno i podnu da je gledaju, izvesno je da njiho\a pažnja neće biti dugo prikovana za mali ekran. Zašto je to tako? Ostavljajući zasad po' strani gledaoce i njihove navike, ukus i dpštu kulturu kao i društvenu klimu što sve utide na shvatanje i prihvatanje televizije kao obrazovnog sredstva (i što mora biti predmet dugotrajnog i svestranog proudavanja), - neophodno je naglasiti da ni neki autori televizijskih obrazovnih emisija ne poznaju dovoljno mogudnosti medijuma kojim , se služe. Smatrajući da je izgovorena red jedino, ili gotovo jedino, sredstvo komunikaeije, a da je slika na malom ekranu drugostepenog znadaja, da predstavlja samo tehnidko pomagaio, instrument u službi redi (ilustracija),

oni se gledaocima obraćaju, ugiavnom, govorom. Jos nedovoljno naviknuti na uslove • rada u televizijskom studiju (koji se razlikuju od atmosfere udionice, table, krede i poslušnih udenika!), zbunjeni reflektorima, kamerama, »pecaljkom«, filmskim insertima, slajdovima, telopima, žurbom i neophodnom saglasnošću slike i reči, a možda i ukazanom prilikom da svoju nauku izlože milionskom gledalištu, oni često postižu efekat suprotan željenom. upravo zato sto se trude da kažu sve što znaju. Ponekad se čini da autori ne govore da bi izložili пеке ideje (ili ne isključivo u tom cilju), već da bi proizveli odgovarajući utisak na saradnike, kolege i poznanike. Rezultat takvog rada najčešće je neuspela televizijska obrazovna emisija, bez obzira na to koliko se sama tema dinila zanimljivom pre no što je autor podeo da je izlaže. Sasvim je razumljivo da ovi autori polaze od ideje da je slika na malom ekranu samo poštapalica redima (njihovim redima, razume se). Oni veruju da su snimili dobru obrazovnu emisiju ako su tako postupili. Übeđeni su da obrazovna emisija ima zadatak da sliku stavi u službu redi i da je cilj ispunjen veé samim tim sto je tako nešto ostvareno. Kako ovi autori smatraju (i dokazuju svojim emisijama), glavni prilog obrazovanju putem televizije jesu emisije sa predavadima. Po njima, giavno je da emisija sadrži izrazito didaktidko obeležje, a hode li i koliko biti zanimljiva gledaocima kao da uopšte nema znadaja. Neosporno je da ima i takvih emisija u kojima je red uzbudljivija i zanimljivija

127