RTV Teorija i praksa

II Jugoslovenska javnost je federativna zajednica nacionalnih, republičkih, pokrajinskih javnosti koje su autonomne društveno-političke i kulturne zajednice. Jugoslovenski komunikacioni prostor je, dakle, odraz diferencijacije globalne javnosti i federativnog društvenog uređenja. Jugoslovenski informaciono-komunikacioni sistem zato ne može biti centralizovan homogen sistem koji obično postoji u državama (bilo gradanskim bilo socijalističkim) koje su jednonacionalne, tj. nacionalno homogene ili koje se ne baziraju na federalnom sistemu. Informaciono-komunikacioni sistem socijalističke Jugoslavije je policentričan, sastavljen od nacionalnih komunikacijskih podsistema. Republički i pokrajinski komunikacioni sistemi su autonomni i relativno autohtomi organi republičkih nacionalnih javnosti, politichili, ekonomskih, kulturnih i drugih institucija; to su komunikacioni sistemi naroda sa različitim kulturama, tradicijama i jezicima. Republički komunikacioni sistemi povezani su u svojevrsni jedinstven jugoslovenski sistem. Karakteristika tog povezivanja nije centralistička kao u nekim drugim zemljama. Zasnovan je na zakonu autonomije delova i dobrovoljne, idejne i funkcionaìne integracije u celinu, a na osnovu sporazumevanja i dogovaranja. Tstina, postojao je i komunikacioni sistem koji je imao centralni federalni karakter. To su bili informacioni centri koji su morali da prezentiraju celinu, ili organi politichili organizacija i saveznih institucija koji su vrsili integraciju na nivou federacije. Ove »centralne« sisteme ne možemo upoređivati sa centraiističkim sistemima koji su bili izgradeni odmah posle rata, kada je bio objektivno nužan izvestan stepen centralizma u društvenom upravljanju, pa i u informisanju. Poznato je da su пека sredstva informisanja i kasnije pokušala da održe poziciju centralnih sredstava informisanja, a u stvari su se iza toga krile tendencije birokratskog centralizma. Kanali međurepubličkog komuniciranja su

11