RTV Teorija i praksa

posrednike dovede u vezu. Stvari koje su u opticaju manje se vrednuju kao pojmovi, predmeti ili koncepti, a vise po njihovoj pripadnosti jednom zajedničkom mestu, koje se kao takvo oseća. Kako na makro-televiziji specijalisti i profesionalci posreduju informaciji, još je veća zasluga posrednika za komunikaciju na mezo-televiziji. Slike, mimike, intonacija, gestovi, ne podležu semiološkoj standardizaciji koju makro-televizija zahteva u onoj meri u kojoj ona (standardizacija) uslovljava poruke namenjene masovnoj difuziji. Slike, mimike, intonacija i gestovi su u mezo-televiziji još vise faktori simpatije ili empatije. Izbegavajući bar delimično formu makro-televizije, poruke postaju toplije, propraćene afektivnim harmoničnim tonovima koji produžavaju i hrane međuljudske odnose. Izvan značenja, izvan kompetencije, izvan autoriteta, čak izvan rezonovanja i logike, drugi kvaliteti se pojavljuju koji idu u prilog casti familijarnih veza koje postoje medu stanovnicima jednog mesta, jednog kraja. Prostor je manje premostiv makro-televizijom nego li mrežom izatkanom vezama bića koja imaju pre svega zajedničko to što žive skupa. Zato sam spreman da tvrdim da mezo-televizija stvara, za razliku od apstraktne makro-televizije uslove stvarne komunikacije. Ovo gledište je utoliko važnije što su nam masovni mediji otkrili neslućene mogućnosti koje se obelodanjuju njihovom ekstenzijom. Kako to pokazuje Lroa Guran (Leroi-Gourhan) tehnološki progrès, ma kako da je veliki, nije promenio uopšte činjenicu da mi postojimo i da ostajemo, kako on to kaže »živi tosili«. Ako jedna granica, ona koju su otkrila sredstva masovnog komuniciranja, ne bi mogia biti preskočena bez posledica, »globalno selo«, koje je najavio Makluan (McLuhan), predstavljalo bi iluziju. Da bi elektronika imala ljudsko svojstvo, mora da zadovolji određene uslove našeg stanja, primer za medij, kakav je nama potreban, može da dà mezo-televizija. Ne radi se о tome da je makro-televizija suvišna, već, možda našom krivicom, ona nam je, zbog svojih preterivanja, postala tuđa, nespojiva sa »živim fosilima« kakvi smo mi. Ovo je hipoteza koju treba ispitati i koja će nam, možda, pružiti mogućnosti da bolje shvatimo zašto napredak makro-televizije nije doprineo razvoju, kako se to očekivalo i želelo, širini naše svesti, već suprotno tome stvorio jednu nadinformaciju čijem kanceroznom karakteru više ne može da izmakne, kao kad bi prekomerni razvoj poruka odgovarao razvoju bolesnih ćelija. Ma šta da se posle desi, mezo-televizija pruža

64