RTV Teorija i praksa

socijalističke kulture, a u daljem procesu nužno se krećući ka postizanju adekvatnog intenziteta aktivnosti svih tih činilaca i, naročito, ka putevima stvarnog ovladavanja kulturnim i umetničkim tekovinama od strane onih snaga koje su nosilac revolucionamih promena. Znači, ne može se govoriti о stvaralaštvu samo kao о dejstvu komunikatora niti о kultumim potrebama masa, uvažavajući pre svega nužnos* razvijanja tih potreba, kao о međama kulturnog dejstva, već se moraju širiti prostori stvaralaštva i u njih uvlačiti najširi društveni slojevi koji treba da postami ne samo korisnici nego i stvaraoci umetničkih vrednosti. To je, uostalom, jedan od puteva revolucionarnih promena, posebno onih koji vode Ijudskoj integralnosti, koja se, najzad, mora i praktično ostvarivati, i to ne samo u oblasti televizije nego i u oblasti ostalih činilaca umetnosti, kulture i obrazovanja. Međutim, ako 'smo tako naglasili bitni cilj, to ne znaci da smo i blizu njega, da su nam do kraja poznati putevi kako ga ostvariti i da demo ga brzo ostvariti. Ali sigurno je da nam on mora usmeravati praksu i da je mera njegove ostvarenosti osnovno merilo suštinske društvene angažovanosti umetničkog stvaranja i na televiziji. S tim određenjem postavlja se i pitanje usmeravanja sadašnje prakse televizije, i to i u odnosu na umetničko nasleđe i u odnosu na savremeno umetničko stvaranje, imajući u vidu jedinstvenost delovanja i njihovog određenja kada je u pitanju tzv. programska Јег, i delà umetničkog nasleđa i tzv. savremena delà prezentiraju se u tekućem programu i jesu, na taj način, trenutak sadašnjeg programskog usmeravanja kao rezultat sasvim određene društvene angažovanosti. Napokon, sama umetnost izražava i društvene-pokrete i preokrete i povratno deluje na njih i javlja se i u njihovim tekućim kontekstima, a korišćenje umetnickih delà, i iz prošlosti i iz sadašnjosti, ima takav smisao, bilo da se daje u bilo kojoj funkciji i bilo kojoj delatnosti. Dovoljno je pogledati, recimo, nastavne programe, bilo koje, izdavačke pianove, i sva slična usmeravanja, da to bude i sasvim očevidno. Naravno, ostaje uvek i umetnikovo kazivanje, u sistemu svojih važenja, koje u ovom slučaju posmatramo kao kazivanje posredstvom televizije i drama tog kazivanja, koja nije samo umetnikova drama otuđivanja, već, u revolucionarnom procesu kretanja ka istorijskim interesima radničke klase, vraćanje, na jednom širem prostoru i u jednom višem smislu, ljudske stvaralačke suštine.

71